четвртак, 18. октобар 2012.

Добродошли у нашу Читаоницу!

У овом делу нашег блога имаћете прилику да пронађете све материјале (упутства, чланке, делове књига...) с којима наше Повереништво у Сомбору располаже. Читајте и делите с другима. Биће то јединствена база корисних материјала за опстанак нашег народа у 21. веку.

Пре свега, овде ћете пронаћи најкорисније садржаје по нашем избору са главног сајта Покрета за живот Србије, затим чланке наших сабораца из Сомбора, као и све оне материјале који се односе на нашу локалну средину и Западно-бачки округ.

Надамо се да ће вам ова база података бити душекорисна за даљи рад. Ако имате неки занимљив материјал за који сматрате да би требао да се налази у Српској читаоници "Двери" - јавите нам се! Постаните сарадник, присталица или саборац Покрета за живот Србије.

НАПОМЕНА: Повереништво Двери у Сомбору не гарантује да је баш сав материјал који се овде нађе у Читаоници став Покрета. Постоје материјали који нису са препоруком, али ваљало би их прегледати и имати на уму јер могу бити и од користи. За сваку недоумицу контактирајте нашу редакцију на адресу dverisombora@gmail.com.

„ИНКЛУЗИЈА“ ВЕРОНАУКЕ – 11 ГОДИНА КАСНИЈЕ


И после 11 година од враћања у образовни систем, веруонаука је и даље маргинализована. Дискриминација се наставља...

Далеке 2001. креатори образовне политке у Србији одлучили су да врате веронауку у српске школе али од тада никако да „инклузирају“ вероучитеље и ђаке православне вероисповести и да им омогуће да на миру „конзумирају“ своје људско право – право на верско образовање.

Из године у годину могу се чути разне непрецизне и опречне изјаве од оних да стално „расте број заинтересованих за веронауку“ до тога да је све „мање ђака“, све у зависности од дневно-политичких потреба.

Да Министарство просвете нема озбиљне намере са овим предметом показује и то што вероучитељи не полажу државни испит, тј. немају право на дозволу за рад као наставници и професори. Њихов рад не подлеже стручном и педагошком надзору.

Правилник о оцењивању за изборне предмете предвиђа описно а не бројчано оцењивање. Код ученика навиклих на бројчане оцене то додаје утиску „необавезности“, а знамо да ученици не желе да ураде ни најпростију анкету ако није за оцену. Веронаука им је обична разбибрига, а од вероучитеља очекују да им буде другар или забављач, или да их пусти са часа!

Распоред одржавања верске наставе у некој школи обично се утврђује тек када се усагласи распоред одржавања свих осталих предмета. Вероучитељима неретко остају неповољни термини у међусменама, после четири, пет или шест часова када је деци већ свега доста. У претрпаном распореду веронаука им је често само један час више. Због „рационализације“, често један вероучитељ опслужује школу од чак 35 оделења. Многи вероучитељи раде у две или три школе истовремено, неретко ван свог места становања.

С обзиром да се више од 90% нашег народа на претходном попису изјаснило као православно, неприхвативо је да се верска настава изводи у толико негостољубивом окружењу. Мислим, пре свих, на креаторе јавног мнења: владајуће анти-црквене медије који пуних једанаест година неуморно раде на стварању лошег имиџа веронауке у јавности. Сваке године у ово доба медијска војска објави талас „релевантних“ чланака о тобожњем паду интересовања ученика за веронауку, (не)квалитету наставе или (не)толеранцији.

С друге стране, вероучитељи наводе значајне струковне недостатке које им умногоме отежавају рад: методичку необученост, непрецизност планова и програма рада и недостатак квалитетних уџбеника. То је велики изазов за сваког вероучитеља, јер је дужан сам да осмишљава начин на који ће остварити наставни план. Ипак, ово и није нека новост. Нагомиланих проблема има у целом систему стицања звања професора. На пример, могуће је да стекнете диплому професора, а да за све време свог уредног студирања никад не добијете дневник рада у руке, да не видите како се припрема глобални и оперативни план рада, да никад не сазнате шта су дужности и обавезе наставника или ученика, а законе да и не спомињемо. По оној старој: „како ћемо – лако ћемо“, све то сазнајете „у ходу“, учите се на нечијој деци, у учионици. Неки наставници по неколико пута излазе на државни испит и не успевају да докажу стручној комисији да су у стању да одрже час, па ипак за све то време несметано раде у школама.

И после једанаест година у школским зборницама се могу чути изјаве: „Шта ће ми поп у школи?“ и „Свети Сава је био обична историјска личност“. Данашњи учитељи, отуђени од свог народа, изгледа сматрају да је школство у Србији почело онда кад су они дипломирали. Зато би најрадије заборавили српску историју и укинули верницима право на верско образовање, а све под плаштом бриге за права иноверних и атеиста. Нека се присете драге колеге да је веронауку у школе увео либерални, европски Зоран Ђинђић.

Тако непријатељски настројени наставници злоупотребљавају свој положај за агитовање у корист грађанског васпитања. Наиме, често се жале на квалитет верске наставе, иако о томе немају довољно знања. Кад наставник уђе у учионицу, нико са сигурношћу не може да тврди да ли се тамо дешава оно што је предвиђено планом и програмом. Одавно је познато да се дневници рада и други протоколи уредно попуњавају иако се планови не остварују, из оправданих и неоправданих разлога. Многи наставници световних предмета постали су маскоте међу ученицима због псовања, непримерених шала, припитости, пуштања ученика са часова и слично а да за то никад никоме нису одговарали. На делу је општи суноврат српског школства, али необјективне колеге баве се само наставом веронауке.

Родитељи и деца који су се определили за веронауку, непрестано су на тесту. Њихов избор се стално преиспитује некаквим анкетама. Лепо је и корисно знати зашто ђаци воле веронауку, али, кад погледате анализе анкета, онда постаје јасно који је њихов циљ. Те анкете служе да прикажу веронауку у негативом светлу: или да „непросвећени“ родитељи „бирају деци веронауку“ или да су деца много наивна. До данас ми није познато, међутим, да ли је икад ико анкетирао ученике о томе шта мисле о неком другом предмету, или да ли би га, можда, требало заменити или избацити. Шта мисле ученици о грађанском васпитању, или о математици? На пример, ко је и када одлучивао да сва деца у Општини Сомбор морају да уче енглески и немачки језик? Јесу ли се то можда родитељи опредељивали да се не изучава руски? Не, сигурно не.

Хвала Богу, па су наша деца толико „наивна“ да им ни „гашисти“ и „гашоиди“ не могу узети душу. На питање зашто воле веронауку, они одговарају као прави лепо васпитани Срби и Хришћани: „да би научили нешто о својој вери и традицији“ (кад им је од целог списка школских предмета једино веронаука преостала), али изнад свега, „да буду бољи људи“. Зар није то циљ образовања, и задатак свих наставника, а не само веронауке и вероучитеља?

Катарина Цар

10 разлога против ГМО (Франкенштајнске) хране


Постоји најмање 10 разлога зашто не треба дозволити легализацију ГМO хране у Србији!


О генетском инжењерингу од самог почетка постоје супротна мишљења. На једној страни су заговорници и промотери генетског инжењеринга, из кругова научника, здравствених радника, представника власти (тзв. ауторитети) који наводно само у експерименталне сврхе мутирају храну и јавно негирају сваку критику или чињенице које сведоче о штетности нових мутаната.

На другој стани су грађани који брину о свом здрављу и здрављу својих потомака, еколошки покрети, присталице здравог начина живота, верујући људи и сви они који размишљају критички и желе да буду сигурни у здравствену безбедност хране коју ће јести.

Поводом новонајављених измена закона о ГМО одлучила сам да потражим све доступне информације о овој теми, и придружим се озбиљној јавној расправи о овом горућем проблему коју су Двери започеле још пре избора 2012. У даљем тексту износим 10 разлога против генетски модификованих организама (ГМО):

1. ГМО су окружени само лажима

- Генетски инжењеринг хране заснован је на следећим тврдњама:
да је ГМ храна безбедна за људску или животињску употребу,
да су ГМ усеви отпорни на сушу и друге временске непогоде,
да је ГМ усевима потребно много мање воде него природним и нема потребе за коришћењем штетних хемикалија у пољопривреди, што доприноси очувању околине,
да гајење ГМ усева доводи до повећања приноса и да се на тај начин може повећати количина хране те смањити глад у свету.

У пракси, свака од ових тврдњи показала се као лажна. Проблем је само што се све ове „експерименталне лажи“ највише обијају о главу потрошача.

2. ГМ храна није права храна

Биљке на нашој планети створене су тако да буду савршена храна човеку. Као и човеков организам, и свака биљка у себи садржи мноштво микроелемената. Ми не знамо на који начин су баш ти елементи и у баш тој количини уткани у сваку биљку. Још мање знамо и разумемо на који су начин те информације записане у генетском материјалу живих бића.

Вештачко модификовање живих бића у лабораторијама функционише на принципу руског рулета. Често промашиш, а понекад и погодиш! У већини случајева модификовање организама не успева, али понекад се и деси да ти мутанти које научници стварају, човеку личе на храну. На пример, парадајз са генима рибе је округао, црвен, киселкаст и на око изгледа баш као парадајз, али...

Зашто бисмо уопште желели да једемо нешто што само личи на храну? Понављам, само личи, а не може се прихватити као храна. Тај мутант-парадајз можда изгледа као прави али је заправо мутиран и нема више ону првобитну информацију, нема онај састав какав имају обични парадајзи тако да ми у свој организам више не уносимо онај састав микроелемената неопходних за живот. Не треба после да се чудимо због здравствених проблема узрокованих мањком или дисбалансом тих микроелемената. Нама треба права, природно балансирана храна.

3. Не постоји реална потреба за „ГМ храном“

Једна од мантри промотера биоинжењеринга је да само са „ГМ храном“ могу да нахране планету. Да мало размислимо о томе. Зар је узрок глади у свету то што је природно семе лоше? Зар није узрок сиромаштва у неравномерној расподели богатстава? Није ваљда Богом дано семе узрок глади широм планете?

Различити експерименти показују да су управо ГМ биљке неспособне за репродукцију и још се није десило да оне донесу већи род од природног семена. Све више постајемо свесни да су приче о чудесном семену које доноси бољи род заиста само бајке за децу. И да мутант-семе доноси бољи род, да ли би то био довољан разлог да се уништи све што је природно? А ГМ изнвазивно семе управо тако делује на околину.

4. Не постоје озбиљне студије које доказују да је „ГМ храна“ безбедна за употребу

Када једна нација или читаво човечанство уопште помисли о преласку на гајење и коришћење потпуно нове, суштински различите, генетски мутиране хране било би крајње пожељно да се најпре увери у њену здравствену безбедност.

То би требало да обаве озбиљни, независни научници који би током дужег низа година, тј. током животног циклуса, пратили здравље људи који такву храну конзумирају. За тако нешто било би потребно много времена, новца и одрицања, за шта изгледа нема политичке воље па се чини као да смо сви одједном постали покусни кунићи и бели мишеви. Потребно да највиши интелектуални кругови, лекари, научници, биолози, озбиљно анализирају резултате ових истраживања и о њима објаве научне радове који би, коначно, морали да буду доступни јавности.

Ако покушамо да пронађемо такве научне студије доћи ћемо до сазнања да ниједно такво истраживање никада није званично спроведено на људима. Експерименти су рађени само на животињама које се посматрају до 90 дана, као рецимо у случају пацова, и резултати не само да нису показали да је „ГМ храна“ здравствено безбедна, већ су имали катастрофалне закључке.

Неколико недавних истраживања показала су да је генетски модификована „храна“ уствари прави отров. Пацови који су храњени ГМ кукурузом добили су језиве туморе, 70% женки превремено је угинуло, а скоро све су имале озбиљна оштећења органа. Запажене су и нуспојаве везане за обољења јетре и бубрега, као и срца, надбубрежне жлезде, слезине, крвних ћелија...
Заједнички експеримент у склопу неколико института и научника открили су да хрчци храњени генетски модификованом „храном“ већ у четвртој генерацији нису у стању да доносе потомство!

Научник Алексеј Суров је описао експеримент где су посматрали понашање хрчака, њихово добијање на тежини и наталитет у неколико генерација. После рођења друге генерације хрчака, приметили су спорије стопе раста и сексуалне зрелости. Већ следећа генерација је била стерилна.

Треба послушати интервју са једним америчким фармером који је хранио своје свиње ГМ кукурузом (Roundup Ready и Bt кукуруз) и који сведочи да су оне добиле разна обољења, репродуктивне проблеме, псеудо-трудноћу па је на крају изгубио читаву фарму и престао да се бави тим послом. (Сада има малу органску фарму и бави се промовисањем органске пољопривреде.)

Др Арпад Пустаи са Истраживачког института Раует у Абердину јавно је говорио о последицама храњења пацова ГМ кромпиром. Експеримент који је спровео показао је симптоме као што су: успорен раст, оштећење имуног система, крварење желуца, абнормални и потенцијални канцерогени раст ћелија у цревима, оштећење крвних зрнаца, изобличене ћелијске структуре у јетри, панкреасу и тестисима, промене на генима и у метаболизму ћелија јетре и бубрега, делимично атрофирана џигерица, мање развијени органи, смањени дигестивни ензими, висок шећер у крви, упала плућа, повећана стопа смртности и већа смртност потомства.

Када пренесемо ову слику на људе, можемо закључити да генетски модификована храна ствара читаве генерације жртава рака. Можда ћемо бити сведоци најгорег хорор филма у стварности – масовног тровања милијарди људи токсичном храном коју моћници нису желели да тестирају.


5. „ГМ храна“ је ризична по здравље


Упркос тврдњама високих владиних функционера и представника прехрамбене индустрије да је “ГМ храна” потпуно безбедна за употребу, научне студије доказују супротно; ГМ храна се повезује са алергијама, репродуктивним проблемима, неплодношћу и стерилношћу, дефектима код новорођенчади, бизарним мутацијама, канцером и „синдромом изненадне смрти“ (“SIDS”).
“ГМ храна” изазива имунолошке нападе јер је организам не препознаје као храну већ као страно тело тј. нападача, против којег треба да се брани. Овај имуни одговор може довести до хроничног запаљења, што повећава ризик од вишеструких додатних здравствених проблема.

У Америци се од 1996. једе храна која садржи ГМО. Тамо је запажено неприродно и необично повећање болести које су се некада сматрале реткима, рецимо:

Аутизам – погађа 1 од 88 деце у поређењу са 1 од 25 000 средином 1970-тих,

Дијабетес типа 2 – повећан ниво оболелих за 136 % од 1980. до 2010. године,

Целијачна болест – нетолеранција на глутен, 4 пута учесталија него пре 60 година,

Алцхајмерова болест – алармантни раст – 5,4 милиона Американаца (1 од 8 старијих особа) што је двапут више него 80-тих,

Алергије на храну – у драстичном порасту, нарочито код деце,

Астма, гојазност, пробавни проблеми, тумори и друго.

На сајту www.responsibletechnology.org можете прочитати 65 научно доказаних здравствених ризика који настају употребом “ГМ хране”. Ово су неки од њих које наводи овај извор: карцином, стерилност, импотенција, смањење мозга, болести унутрашњих органа, алерголошке и токсиколошке реакције, крварење у желуцу, промене на цревима, проблеми с јетром, проблеми с панкреасом...

6. Усеви са ГМ биљкама имају смањен принос

Супротно тврдњи да може нахранити свет, генетски инжењеринг није довео до повећања приноса нити једне биљне сорте. У стварности ова еуфорична мантра никада није потврђена.

После 30 година експериментисања, имамо податке који не говоре о повећању приноса. Напротив, код ГМ соје је забележен смањен принос за 20 % у поређењу са природном сојом.

Стопостотни неуспех забележен је са Бт памуком у Индијишто је опет једна дуга и жалосна прича о држави која је бригу о исхрани свог народа поверила „добронамерним“ компанијама Монсанто, “Cargyll” и “Syngenta”. Ове семенске куће практично су заплениле све домаће врсте семена и пољопривредницима продавале само ГМ семе. Пошто је овим биљкама било потребно много воде, нападали су их инсекти, а приноси су били драстично мали, тако да пољопривредници више нису имали новца да поново купују семе. Услед све већег презадуживања села прича окончала се крваво – масом самоубистава поменутих пољопривредника. Ипак, повратак органском памуку утицао је на спасавање живота и повратку из очајања у нову наду.

Недавно сам наишла на зборник научних истраживања Европске комисије у коме пише да се у североисточној Кини гаји само ГМ “Бт-памук”. У следећем фризираном извештају се можете сопственим очима уверити да поменути научници из Европске уније озбиљно раде на мењању свести људи, убеђују јавност у безбедност и чак корисност ГМО по здравље људи и планирају да по целом свету рашире ГМО и друге врсте организама насталих биотехнологијом.

7. ГМ усеви су штетни за природно окружење

По Закону о генетски модификованим организмима, у Србији није дозвољен увоз, узгој и промет ГМО. Такви организми по закону могу да се гаје само у затвореним експерименталним системима који служе у научне сврхе.

Међутим, нико не говори јавно о томе да ти пољопривредни системи никада не могу бити потпуно и савршено изоловани од околних њива, поља и шума. Осим тога, полен лебди у ваздуху и лако се преноси до околних њива. Инвазивно ГМ семе може да се отргне контроли, поготово у нашим условима.

На великим њивама на којима доминира само једна биљна култура (монокултуре) велики проблем представљају корови и штеточине против којих се пољопривредници боре помоћу запрашивања хемикалијама. Зато су ГМ биљке дизајниране да буду отпорне на хербициде и пестициде. То значи да можете да их прскате хемикалијама колико год хоћете а оне ће наставити несметано да расту и напредују. Међутим, утврђено је да Рауднап памук може пренети ту своју отпорност и на коров који тако постаје – суперкоров! И то је онда одличан нови посао за индустрију отрова која ће производити све јача и агресивнија средства запрашивања.

Пада у воду претпоставка да коришћењем ГМ семена нећете морати да користите много хемијских средстава. Напротив, загађивање животне средине ће се наставити и увећати. А полен ГМ биљака ниједан закон не може да спречи да лети унаоколо и опрашује биљке. Природа је један велики екосистем и мењањем или нарушавањем једног елемента цео систем се у одређеној мери мења или руши. То није потребно цртати истинољубивом човеку.

8. ГМ сорте узрокују губљење аутохтоних сорти

Када им се дају одрешене руке, као што је био случај у Индији, велике корпорације повлаче из продаје све аутохтоно семе, уместо којег неинформисаним или несавесним сељацима продају ново “модерно” ГМ семе. Шта би се десило ако би и наше тржиште било преплављено ГМ семеном? Семена домаћих семенарских кућа била би сигурно потиснута у страну? Боље да на време размислимо о томе.

Да бисмо избегли најгори сценарио морамо се пре свега информисати, преузети одговорност на себе и сачувати домаће сорте, јер са оваквом претњом се природа до сада никада није суочавала. Реакција ће у сваком случају бити бурна и непредвидива.

9. Од узгоја и промета ГМ биљака и састојака профитирају само велике корпорације

Постоји много доказа и путева новца које ако почнете да пратите и анализирате видећете да сви воде у истом правцу. Исти они који нас прскају из авиона као да смо комарци, данас желе да купују нашу земљу и на њој саде ГМ семе. Видети да исти ти продају и хербициде за прскање усева, али и да су у сарадњи са фармацеутским компанијама које после свима нама продају лекове. Очигледно је да све ово има само један јасан циљ:

10. Смањење или потпуни нестанак људског рода, биљних и животињских врста

Човечанство је већ извесно време несвестан учесник у масовном научном експерименту. Ко и зашто над нама изводи експеримент уживо? У току је рат између генетски модификоване и природне, органске хране. Која ће победити? О нашој судбини стално одлучују мимо нас у великим европским и америчким центрима моћи. Стављају нас пред свршен чин, скривају истину и замазују нам очи медијским “фризирањем стварности”. Докле? Пред нама је период отрежњења и чини ми се револуционарна борба за здравствено безбедну храну. Да не бисмо били као они што су све идеале стрпали у тањир, размислите шта сте ви лично спремни да урадите поводом такве претње?
Јелена Вранић

уторак, 19. јул 2011.

НОВИ НАРОДНИ ДОГОВОР


Двери – Покрет за живот Србије

Нови народни договор представаља програмска начела Двери - Покрета за живот Србије.

Живимо у времену када се читав свет мења драматичном брзином. Широм планете дешавају се бројни политички и економски земљотреси. Ако отворених очију и хладне главе посматрамо те промене, ако смо свесни да се налазимо у огромној домаћој и светској духовној и економској кризи, ако је јасно да странке више не могу да воде народ већ имају обавезу да следе потребе народа, онда нас криза враћа базичним вредностима које смо били занемарили, даје нову снагу и позива у заједнички Покрет за живот Србије и нови друштвени договор.

Срби су данас најобесправљенији народ на Балкану и зато свако ко се залаже за цивилизацијске и хуманистичке тековине људског рода мора бити борац за слободу и права српског народа.
Српски сабор Двери, родољубиви покрет слободних људи, увек је био уз свој народ када су нас нападали, понижавали и ускраћивали нам право да се поносимо својом отаџбином и националном припадношћу.
И данас делимо судбину српског народа и осталих добронамерних грађана Републике Србије. Иза нас у овоме часу стоји једна тиха река стручних, поштених и часних родољуба из свих друштвених група у Србији, региону и расејању, без чије помоћи не би било Двери.
Огорчени смо на власт, која је већинску Србију довела до руба материјалне егзистенције; разочарани у политичке странке, које су потпуно одвојене од народа и свакодневних проблема обичног човека; деградирани као грађани којима се ускраћу права и који остају без могућности израза своје већинске политичке воље; увређени због многобројних клевета и лажних етикета које се пришивају српском народу; љути на распродају и распарчавање српских земаља и добара која су вековима и у муци стицана; срдити зато што су нам сада ударили и на врата наших породица и хоће да и њих разбију...
Србија се налази у ланцима неколико доминантних монопола који контролишу комплетан друштвени и државни живот, и својом тежином готово нас онемогућавају да слободно дишемо. То је удружена монополска доминација западних амбасада, зеленашких страних банака, домаћих тајкуна, корумпираних политичара и контролисаних медија, која немилосрдно експлоатише Србију као своју колонију.
Зато се залажемо не само за промену режима већ и за промену комплетног система у Србији.
Србија је наша земља и једино јој ми, обични грађани, желимо добро.
Свестан да поштени и паметни људи више не смеју да попуштају, жељан да вредносно поправља политичко-страначки систем који је паразит на народном телу, спреман да се организује у одбрани својих породица, способан да брани Србију и да се поноси својим националном идентитетом и историјом, Српски сабор Двери – Покрет за живот Србије проглашава пропаст досадашњег друштвеног уговора између народа и власти, излази пред свој народ и предлаже му
НОВИ НАРОДНИ ДОГОВОР
1. Породица на првом месту! 

Неодговорна и недомаћинска политика вођена у Србији у протеклих  више од пола века довела нас је до руба биолошког опстанка: према просеку старости становништва најстарији смо народ у Европи, наши званичници крију да земљом харају бела куга и болести зависности, годишње у Србији 34.000 људи више умре него што се роди.
Млади људи када заврше школовање немају никакву перспективу: не могу да се запосле, да формирају своје породице и да пристојно живе. Стотине хиљада Срба је напустило Србију у потрази за бољим животом. И што је најгоре, готово су нам уништили наду да може бити боље.
Највећи изазов за Србију у 21. веку је биолошки опстанак српског народа!
Последњи је тренутак да се све снаге друштва ставе у службу оздрављења породице и њеног јачања, јер без породице нема ни здраве личности ни јаке Србије.
Друштво које је Србији потребно није друштво размажених појединаца и саможивих потрошача, већ друштво породичних људи и породица са више деце у којима је свако спреман да се бори за своје ближње. Само породичан човек посвећен је пожртвованом раду, дугорочном и стратешком планирању, штедњи и одрицању због своје породице, својих пријатеља и комшија, због свога краја, народа и државе.
Посебну пажњу Двери ће посветити развоју здравственог и образовног система, као темељима свеукупног оздрављења и стручног оспособљавања за живот српских породица.
Преко Националног плана и министарстава за породицу и здравље држава треба да се дугорочно посвети промоцији рађања и културе живота, као и реформи закона о раду и пореског система у корист вишедетних породица, трудница и младих брачних парова.
Посебно истичемо значај и улогу жене у породици и друштву. Србија по мери породичних људи - прва је тачка нашег окупљања у један нови покрет: Покрет за живот Србије!
За све наше породице - основа је нашег програма.

2. Солидарност - социјални патриотизам!
Породични људи знају да нико не може бити срећан у кући ако је иједан члан домаћинства гладан. Таква свест мора да влада и у друштву и држави. На жалост, из дана у дан све је више гладних – на стотине хиљада је оних који живе на рубу материјалне егзистенције.
Актуелни режим није спреман да подели део кризе са народом и егзистира отуђен од народних проблема.
Србија је довољно богата земља, и у њој нико не сме да буде социјално понижен и гладан, и не смеју да владају овако велике социјалне разлике и неправде, не сме се догодити несташица млека и хлеба.
Социјални патриотизам је свест, напор и покрет целог народа ка праведнијем друштву. Двери се залажу за нову социјалну солидарност која значи упућеност људи једних на друге. То је друштвена одговорност и социјална акција за своју породицу, родни крај, природну средину и друштвено окружење у коме се живи, своје село, град, државу и нацију. Пробудимо заборављени дух истинског предузетништва и српског задужбинарства. Вратимо се доказаним историјским обрасцима (попут мобе, задругарства, радних акција, јавних радова...) и прилагодимо их свом времену.
Данас нам је посебно потребна већа спремност државе за помоћ угроженима у ванредним ситуацијама изазваним елементарним непогодама. Већу пажњу треба посветити заштити старих, домовима за пензионере и ширењу геронтолошке службе уопште.
Србија мора имати друштвено-економски систем који гарантује право на приватну својину, али и ограничава монополско богаћење, посебно у околностима у којима су остали грађани животно угрожени.
Изборимо се за друштво у коме ће деца бити васпитавана тако да је битно какав си човек а не колико си богат, за друштво у коме ће се знати да су мерило успеха поштен рад и резултати тог поштеног рада.
Будимо људи, бринимо за ближњег и заједницу – нов је концепт социјалне солидарности за који се боримо.

3. Домаћинска економија!

Годинама се властодршци у Србији хвале продајом народне имовине и узимањем неповољних кредита код разноразних међународних фондова.

Хоћемо домаћинску економију, која домаћинство умножава а не распродаје и не задужује, јер ће дугови доспети за наплату, а те дугове ће враћати наша деца и унуци. Као људи одговорни за будућност своје деце, томе морамо рећи: Доста!

Покрет тражи напуштање погубног
неолибералног економског модела и радиће на изградњи националне економије у мери у којој је то могуће у постојећим условима. Борићемо се против сваке либерализације тржишта која уништава домаћу привреду.

Заустављаћемо сваку приватизацију над ресурсима битним за развој Србије и благостање народа. Државна својина над овим стратешким ресурсима је увек боља од приватне јер једино таква својина остаје у служби народа.

Залагаћемо се за ревизију пљачкашке приватизације у свим случајевима где је држава оштећена и народ покраден. На дневни ред коначно морамо поставити и питање повратка отете приватне имовине после Другог светског рата.

Инсистираћемо да Народна банка мора бити контролисана од стране представника народа, док посебни подстицаји треба да буду дати домаћим банкама. Истовремено противимо се потпуном упливу државе у привредни живот и подржавамо тржишну конкуренцију и напредовање према израженим радним и креативним способностима. Ми смо за социјално-тржишну привреду која се заснива на јакој приватној иницијативи и социјалној одговорности.

Домаћинска економија подразумева подршку предузетничком духу, малим и средњим привредним субјектима, као и посебну бригу о привредним системима који представљају катализаторе развоја читаве привреде. Покрет се залаже за моментално прекидање субвенционисања отварања нових радних места од стране страних фирми и њихово преусмеравање на отварање радних места у домаћој привреди у стратешки битним гранама.
 

Сматрамо да је у датој ситуацији потребно применити оне мере које ће имати што мање последица по привреду и становништво, па тек онда по банке и иностране повериоце.

Домаћинска економија посебно подстиче развој домаће науке и информатичко-комуникационих технологија. Успостављање одрживе привреде и друштва могуће је остварити једино повећаним улагањем у науку и технологију, јер су те инвестиције предуслов економског развоја, уз усмерење ка примењеним истраживањима и ка стриктном повезивању са привредом уз веће улагање у такве изабране приоритете. Таква економија би била динамичнија, заснована на знању и конкурентнија у свету, са већом упосленошћу грађана.

Најпреча државна одлука требало би да буде формирање Развојне инвестиционе банке и државног Фонда за одрживи развој који би финансирали поједине битне сегменте привреде, пре свега пољопривредну производњу. Двери дају приоритет домаћим банкама, домаћој штедњи и улагањима у производњу и извоз.

Одрживи привредни развој у времену свеобухватне глобализације зависи од уске специјализације, реиндустријализације и технолошке модернизације домаће привреде са једне стране, и осигуравања енергетске, сировинске и прехрамбене безбедности са друге стране.

Очување основних природних и привредних ресурса у нашим рукама – услов је наше економске обнове.

4. Реални и одрживи развој Србије

Имамо једну од најлепших земаља на свету, богатство шума, река, ливада, плодног земљишта, извора питке воде, енергетског потенцијала... 

Од друге половине 20. века, непланским развојем читаве државе и планским уништавањем српског села кренули смо странпутицом и сада је потребно много снаге, напора и времена да српску кућу поново изградимо на правим и чврстим темељима.

Политика реалног развоја Србије за своју основу узима концепт свеобухватног одрживог развоја друштва и државе, што значи да се развој планира не само према потребама садашњег нараштаја, већ и спрам потреба нараштаја који долазе

Ценећи специфичности у развојном потенцијалу Србије, политика реалног развоја ће се превасходно бавити областима пољопривреде (посебно производњом здраве воде и хране), села и руралног развоја у целини, енергетике (посебно енергетске ефикасности и обновљивих извора енергије) и заштите животне средине. 

Србија има потенцијала да у будућем периоду заузме важну позицију на Балкану у свим овим, а посебно пољопривредном, енергетском и туристичком сектору. У области туризма посебно треба радити на развијању сеоског, бањског, планинског, верског, здравственог и градског туризма. 

Главни задатак политике руралног развоја за коју се Двери залажу мора бити заустављање тренда одумирања српског села и његово успостављање као самоодрживог система, у коме село мора постати произвођач здраве хране и зелене енергије, те пружалац услуга сеоског и еко-туризма. 

Да би се ово остварило неопходно је у руралним подручјима изградити потребну инфраструктуру, а кроз систем субвенција и олакшица треба омогућити повољније пословање малих и средњих предузећа у тим срединама, те кроз систем циљаних субвенција извршити обнову пољопривредне механизације. Потребно је развити што већи број пољопривредних и потрошачких задруга.

Одлучно се противимо увозу и дистрибуцији генетски модификованог семена и хране, као и свих намирница животињског порекла који потичу од животиња које су храњене овом врстом семена или хране. 

Село је темељ опстанка Србије! – правац је реалног и одрживог развоја Србије за који се залажемо.

5. За јаку Србију слободних људи! 

Хоћемо државу која ће знати како да свој народ чува и брани од спољашњих опасности и, у исто време, заштити од самовоље својих службеника и превелике бирократије. Не желимо државу која ће своју снагу градити на рачун приватности и слободе својих грађана, и у којој је корупција начин пословања.

Србија ће бити јака када у њој буде успостављена суверена демократија и народна самоуправа. Суверена демократија подразумева да се о будућности Србије одлучује само у српској престоници, а не у Бриселу и Вашингтону или било ком другом граду у свету.

Двери су против даљег комадања и дробљења српске територије било унутрашњим деловањем, тзв. регионализацијом, било спољашњим притисцима а под изговорима „угрожених мањинских права“. Залажемо се за једну, снажну Србију уз јаке локалне општине, које би добиле већи удео у располагању својим ресурсима и приходима.
 

Српска војска, модерна, добро наоружана и јака, мора да се врати на своје историјске традиције, да у одбрани својих ближњих и целе српске територије покаже одлучност, спремност и витешку част.

Јака Србија је гарант опстанка Републике Српске.

Косово и Метохија је за нас привремено окупирана територија од које никада нећемо одустати. Радимо на очувању свести о Косову и Метохији у нашем народу и чекамо промене међународних околности које ће нам омогућити да на том делу своје земље вратимо уставне и законске надлежности.

Залажемо се за деметрополизацију (заустављање непланског раста Београда, Новог Сада и Ниша, и престанак пражњења унутрашњости Србије), за укидање аутономија и региона, за јачање народних локалних самоуправа, као и за заштиту приватности и слободе грађана.

Потребан развој технологије не сме донети неограничену централизацију база података, надзор над грађанима и смањење грађанских права на приватност, посебно у сфери електронских личних докумената. Противимо се обједињеном, универзалном личном документу у коме би се садржали сви други.
Држава која брани свој народ и територије од других, а грађане од себе – ново је државно уређење за које се боримо.

6. Против страначко-паразитског система и колонијалне управе! 

Страначки систем у Србији се у протеклих двадесет година показао као паразит на народном телу. Прећутни мафијашки договор између тајкуна-монополиста, с једне, и страначких профитера, са друге стране, покрао нас је до голе коже и бездушно наставља то да ради. 

Такав систем је многе стручне, моралне и патриотски оријентисане људе избацио из политике, а одгајио бескрупулозне шићарџије којима је пуњење сопствених џепова једини циљ. Ако се томе додају стране банке и страни амбасадори који владају нашим економским и политичким животом, слика нашег колонијалног понижења је потпуна.

Морамо разградити такво уређење и створити ново, које ради у интересу народа! Нова политика на којој инсистирамо враћа у политички живот протеране вредности правдољубивости, родољубља, поштења, истине, части и морала.

Критеријум који мора да постоји јесте: што већа друштвена одговорност, то строжија санкција за злоупотребе; што већа функција, то већа казна за проневерени износ.

Само себични и корумпирани страначки политичари могу бити подложни уцењивању страних сила; они су, као такви, бранитељи колонијалног положаја и понижења српског народа. Доста нам је страних колонијалних намесника који безочно узурпирају високи углед амбасадорског посланства.

Србија више не сме бити ничија колонија и у њој народну вољу више не смеју деформисати масовне страначке паравојске (које када дођу на власт, попут разбојника, пљачкају народне ресурсе), све уз помоћ контролисаних тајкунских медија, страних и домаћих олигархија које имају довољно новца да бираче преплаве својом пропагандом.

Ми нисмо само за замену режима, већ и за промену читавог накарадног друштвеног система. Двери се залажу за реформу изборног, банкарског и пореског система, владавину закона и ослобођење Србије из статуса колонијалног ропства које нас је и национално и социјално понизило.

Не кради државу, не кради народ – морални је императив нове српске политике. 

7. Спољна политика остваривања само српског интереса 

Страдање српског народа у двадесетом веку, у великој мери условљено разноразним брзоплетим и недовољно прорачунатим интеграцијама, почев од југословенства, преко комунистичког квази братства и јединства, закључно са евроунијатством по сваку цену, од нас у 21. веку захтева да спољну политику апсолутно подредимо српским интересима.
Добро разликујемо Европу од Европске Уније, и насупрот еврофанатизму и утопизму ми смо евроуздржани. Инсистирамо на одговорном дијалогу са ЕУ, који се ни у територијалном ни у политичком ни у економском смислу не може одвијати на штету Србије.
Такође, неопходни дијалог са ЕУ не може бити препрека за чвршћу политичку и привредну сарадњу са земљама убрзаног развоја, на првом месту чланицама БРИКС-а (Бразил, Русија, Кина, Индија, Јужноафричка република), али и појединачним суседним и другим државама Европе. У овом погледу, Русија је наш први и најважнији стратешки партнер. 
За нас су прихватљиви само они европски стандарди који су у складу са претходно изнетим начелима нашег новог народног договора (породица на првом месту, социјална солидарност, домаћинска економија, одбрана културног идентитета, Европа нација, сузбијање монопола, итд).
Хоћемо Србију по мери њених грађана и народа, а не по мери безимених бриселских чиновника ЕУ и САД.
Противимо се сваком виду приближавања НАТО-пакту. Разлози за овакав став су геополитичко-безбедоносне природе (зато што је ера униполарног света под америчком доминацијом за нама а нови мултиполарни свет пред нама), економско-социјалне (зато што је, имајући у виду огромне трошкове прилагођавања НАТО-стандардима, укључивање у ову милитантну формацију финансијска омча око врата Србије) и морално-етичке природе (зато што је НАТО бомбардовао Републику Српску и Србију, побио на хиљаде људи и значајно уништио нашу државну инфраструктуру, као и зато што и данас људи умиру од последица бомби са осиромашеним уранијумом).
Двери се залажу за активну војну неутралност Србије.
Дугорочнију сигурност обезбедили бисмо приступањем Споразуму о недељивој колективној безбедности који је предложила Руска Федерација. Чланство Србије у ОДКБ-у (Организација друштва за колективну безбедност) наставак је наших слободарских и одбрамбених традиција, поштовање међународног права као цивилизованог начина да се уважава воља свих народа и држава без обзира на њихову величину и снагу, и безбедносни штит над нама.
Србија пре свега – нова је доктрина спољне политике Србије!

8. Српска мрежа: једино српске интеграције немају алтернативу! 

Српски народ живи у Србији, Републици Српској, бившим југословенским републикама Босни и Херцеговини, Хрватској, Црној Гори, Македонији, Словенији, у околним земљама у југоисточној Европи, али и у расејању на свим континентима широм планете.
Не сме више бити оволике неповезаности и неорганизованости српског народа, морамо искористити све технолошке и материјалне могућности да, без обзира на то где живе, Срби буду међусобно добро повезани и организовани, и да знају да Отаџбина о њима брине.
Дијаспора је један од највећих преосталих наших националних ресурса и потенцијала у биолошком, стручном и финансијском смислу. На првом месту дијаспори треба омогућити електронско гласачко право како би одзив на гласање био масовнији него до сада.
Српска мрежа је нови српски одговор за ново светско време. Она је савремени концепт заједничког деловања у коме се форма деловања непрестано прилагођава актуелној ситуацији. Српска мрежа је вид српских интеграција у економском, културном, хуманитарном, медијском и политичком смислу.
Глобализација носи пуно опасности по личност и породицу, са којима се морамо изборити, али нуди и епохалну прилику да се поново повежемо са Србима из целог света и тако своју глобалну расељеност искористимо као стратешку предност.
Истичемо идеју повратка из дијаспоре у матичне српске земље на Балкану, на првом месту Србију, али и Републику Српску, Црну Гору и Српску Крајину, за шта када је у питању Србија треба обезбедити посебне предуслове кроз државну политику повратка.
Ако се у дијаспори остаје, онда се морамо боље организовати да се у Расејању очува српски национални идентитет и не дозволи даља асимилација. Срби у Расејању који су стекли нову домовину нису изгубили своју Отаџбину.
Двери се боре за државу Србију која ће потребу за умрежавањем и интеграцијом свих Срба увек имати као свој примарни задатак на коме никада и ниједна власт не сме престајати да ради!
Саберимо Србе, све и свуда – модел је националног организовања за који се боримо. 

9. Културно-просветна и спортска политика идентитета! 

Кренимо храбро у будућност тако што ћемо се прво вратити себи и својим вредностима. Негирање значаја историје и културе на нивоу нације бесмислено је исто колико и негирање сопственог искуства на нивоу личности.
Ако желимо да заиста кренемо напред и да у овом времену глобализације дамо праве одговоре на тешка питања која нам будућност поставља, морамо темељно и непристрасно сагледати своју прошлост, препознати најзначајније српске културне међаше, којих се морамо придржавати у стварању нове културне политике. Светосавље (српско православље) је историјско искуство српског народа.
Не смемо се одрицати традиције зато што се због ње разликујемо од других и не стапамо се у глобалну слику света; не смемо се одрицати баштине зато што је неко други за њом посегао; не смемо своје археолошко благо оставити зубу времена јер сведочи о нама и нашем трајању.
Као што се не смемо одрицати свога народа и своје земље, исто тако не смемо раскућити српски језик и ћирилично писмо, уметност и науку српску!
Потребна нам је практична синтеза свега најбољег што у духовном, историјском, државотворном и културном смислу поседује српски народ и свега онога што је добро и проверено у другим културама.
Важно нам је да водеће националне установе културе, које тренутно не функционишу, попут Српске академије наука и уметности, Народне библиотеке и музеја, изнова буду у националној функцији, да донесемо Закон о ћирилици, омогућимо очување фолклорних традиција и усвојимо стратешку доктрину према Србима у региону и расејању у погледу очувања националног идентитета.
Српска културна политика треба да следи начело интегралности које подразумева заједничке културне константе у било ком територијалном подручју. То значи да је појам српски основни појам српске културне политике који се не може заменити ни са једним регионалним и територијалним појмом.
Централна подручја српске културне политике су – по природи ствари – националне научне и уметничке дисциплине. Оне треба да буду под посебном пажњом. То су: језик, књижевност, историја и историја уметности.
Посебан акценат Двери стављају на реформу јавног медијског сервиса, просвету у којој треба обновити васпитну и националну димензију, и културу у целини која треба да чини врхунски израз нашег националног духа доступан свима у држави и препоручен свуда у иностранству. Ове три области нису прости буџетски расходи већ инвестиције од прворазредног националног значаја.
Инсистирамо на новој националној стратегији образовања. Досадашње реформе свих нивоа образовања (основног, средњег и високог) траже објективан критички осврт и корекције у свим сегментима.
Ово се посебно односи на реформу по принципима Болоњске декларације. Посебно треба размотрити могућности бесплатног студирања. Развој образовања мора да буде усклађен са планираним друштвеним и привредним развојем.
Такође планирамо локалну изградњу спортске инфраструктуре (атлетске стазе, базени, бициклистичке стазе...), већу подршку школском, универзитетском, рекреативном, професионалном и репрезентативном спорту, као и доношење новог Закона о спорту, пореске олакшице за финансирање спорта и отварање посебног спортског канала као трећег програма на јавном сервису. За све ово потребна нам је Национална стратегија у области спорта.
Бити спортиста значи бити борац, бити такмичар, бити победник, бити тимски играч, бити јак да се придигнеш после тешког пораза, бити способан да истрпиш неправду, бити кадар да стално вежбаш више и постижеш боље резултате, бити дисциплинован и спреман на одрицања и имати вољу за борбу до победе.
Све то је и саставни део живота, па спорт јесте слика живота у одређеном смислу речи и зато ми јесмо и спортски покрет јер у још већој афирмацији спорта видимо и преко потребну револуцију читавог националног карактера у изнова победнички.
Србин сам и поносим се тим -  нова је културна, просветна и спортска политика за коју се боримо.

10. Ново одушевљење

Живимо у времену смене историјских епоха, времену промене глобалних и локалних друштвених правила и парадигми. Живимо у времену када старо умире а ново се још није родило. У таквим променама опстају само они народи и појединци који нову стварност доживљавају не као казну и муку већ као нову шансу и изазов који их може преобразити и ојачати.
Српски народ је у својој историји неколико пута био примораван да се грчевито бори за свој опстанак, да доживи вишеструки геноцид и да буде протериван са својих територија, али је увек, где год да се нашао, имао националну виталност да опстане, да сачува свој идентитет, да се самоорганизује и спреми за будуће подвиге.
Време је да схватимо наше поразе али и да се поново учимо да се боримо и побеђујемо. Време је да вратимо изгубљено самопоуздање и почнемо да верујемо у будућност у којој ћемо повратити лично и национално достојанство и слободу.
Баш ово тешко, убрзано, неморално историјско време пружа и нову прилику за нове одговоре на стара питања државе, народа, породице, економије...
Морамо окончати епоху ружења српског народа и државе Србије. Време је за ново одушевљење, да изнова заволимо Србију, да заштитимо своје породице, раднике, посао, своје село, град и државу, сетимо се српских жртава, избеглица и породица погинулих за Србију, да помогнемо и старе и младе, подржимо талентоване ђаке и студенте, а посебно оне социјално најугроженије категорије становништва.
Време је да много више радимо и развијамо сопствену привреду, јер је то једини начин да боље живимо. Време је да се са новим националним одушевљењем бавимо науком, образовањем, културом, спортом – који нас најбоље представљају у читавом свету.
Време је да Србија постане земља младих и да је поведу нове генерације.
Време је за нову наду! – позив је који упућујемо свима који се још увек нису предали!
Србија пре свега! Има наде!

 Двери – Покрет за живот Србије