ЈАСЕНОВАЦ - КРИЖ И НОЖ

Миливоје Иванишевић

Криж и нож истовремено у рукама једног од првих заповедника јасеновачког логора и једног од најсвирепијих зликоваца.

Београд, 18.07.2011

Више од пола века се, у разним поводима, обнавља срамотна лицитација о броју жртава најпознатијег хрватског концентрационог логора из времена Другог светског рата – Јасеновца.  И увек се, при тим лицитацијама, умањује и обезвређује број убијених логораша, а посебно се обезвређује број убијених Срба. Умањивање значаја јасеновачког стратишта је основна преокупација хрватских политичара и јавности од првих поратних дана 1945.

Обимом уништавања Срба у Јасеновцу пре тога су се поносиле хрватске власти, које су тиме постигле велики успех у решавању српског питања у својој самосталној држави Хрватској. И не само у својој држави, већ су тиме допринеле и својој, Римокатоличкој цркви – Ватикан и његови мисионари вековима се ничег нису либили, па ни злочина да би покорили православне вернике или, по њиховом, „шизматике“ и превели их у римокатоличанство. У Другом светском рату могли су све.

И да их силом или милом преобрате у своју веру, и да их истребе са територије којом су владали. „Крстом“ су „спашавали“ душе придобијених поданика, а грешно тело су најчешће предавали усташама. О понашању римокатоличких свештеника веома убедљиво сведочење оставио је академик Виктор Новак у Магнум кримену.

Не случајно, догодило да су се криж и нож истовремено нашли у рукама једног од првих заповедника јасеновачког логора и једног од најсвирепијих зликоваца, злогласног фратра Мирослава Филиповић-Мајсторовића. Његов криж и нож су истовремено симболизовали и црквени и државни интерес.

Међутим, велике заслуге усташа и римокатоличког свештенства у решавању српског питања у Хрватској – а реч је, уствари, како би се данас рекло, о мега- или планетарном злочину – после рата су упорно покушавали да прикрију и на разне друге начине релативизују хрватски комунисти и све досадашње хрватске власти. У таквом контексту треба посматрати и све стручне, политичке и научне налазе о Јасеновцу који потичу из хрватских извора.

Да постоји могућност, негирали би и само постојање овог логора. А то би и покушали, а можда и успели, да су у питању само српски затвореници. Али десетине хиљада убијених Јевреја и лица других нација их у томе спречава. На жалост, то се не би могло рећи за осталих 17 конц-логора у НДХ, који су готово пали у заборав иако је у сваком од њих убијено на десетине хиљада лица. (Подсећамо на неке логоре и, својевремено, јавно саопштене податке о броју жртава: Паг – 12.550 убијених, Госпић – 10.000, Сремска Митровица – 10.000, Јадовно – 72.000...)

Комунистичко прећуткивање злочина

Циљ хрватских комуниста је одбрана Хрватске од тешких оптужби изречених током рата чак и од стране њених ратних савезника и господара – Немаца и Италијана. После рата тешко их је погађала и изјава Харија Трумана, председника САД-а, да Хрватска мора бити стављена под међународно старатељство уколико се докажу злочини за које се у свету већ доста знало.

Нити једном приликом Хари Труман није говорио о усташама, већ о Хрватској и Хрватима. Да тако нешто не би, попут осталих држава Хитлерове коалиције, после рата снашло и Хрватску, али и да ово Труманово мишљење буде трајно заборављено, или бар трајно маргинализовано, побринули су се сви значајнији Хрвати од Тита и Крлеже па наниже.

Да би заштитили своју државу, а тиме и себе, хрватски комунисти и све хрватске потоње власти су настојале умањити обим злочина из времена Другог светског рата, а изнад свега злочина у логору Јасеновац и злочина који су почињени над припадницима српског народа.

То је објашњење зашто ово мучилиште и стратиште стотина хиљада људи, превасходно Срба, никад није доживело пуну међународну афирмацију попут осталих, па и мање стравичних концетрационих логора у Европи. Тихи послератни бојкот хрватског, а делом и југословенског, бар кад је реч о БиХ, комунистичког и државног руководства деценијама је пратио сва локална и међународна збивања која се односе на јасеновачки логор.

Оптужбе за тешке злочине у Независној Држави Хрватској и јасеновачком логору угрожавале су национале интересе и углед хрватске државе, што је довело до хомогенизације свих идеолошких и политичких опредељења која су у ратном и поратном раздобљу била присутна у тој бившој југословенској републици.

То је била платформа са које су у обновљеној самосталној хрватској држави, копији државе из Хитлеровог периода, комотно и опширно, без осећаја чак и моралне одговорности, загребачке државне и научне институције, поједини истраживачи, поготово неки демографи и историчари, износили своје ставове и мишљења о концетрационом логору Јасеновац као о безначајној епизоди из времена последњег светског рата. Они данас чак наступају и са дозом ниподаштавања тог случаја.

Најчешће се позивају на бројке које је у својим историјским студијама благовремено и куражно лансирао потоњи обновитељ хрватске самосталне државе и усташког покрета, др Фрањо Туђман.

Аутор је, по наговору и под прикривеном, али значајном заштитом својих партизанских другова, хрватског партијског и државног руководства, коначно отворено и куражно иступио против давно саопштених, важећих и званичних процена, које су као хипотека теретиле хрватску државу и нацију, по којима је у овом логору убијено између 600.000 и 700.000 људи. У прилог му је, поред осталог, ишла и чињеница да је од тада прошло више деценија и да су многи догађаји, на жалост, међу њима и логор Јасеновац, на маргинама интересовања, доспели на ивицу заборава.

Срамотна лицитација бројем жртава

Тако је почело јавно лансирање тврдњи које су вишеструко умањивале број у Јасеновцу убијених логораша, поготово Срба. У срамотној лицитацији, која је све више хватила маха, помињано је 20.000, па 50.000 или 60.000, до највише 85.000 убијених затвореника. Али и те веома скромне бројке као да су хрватским фалсификаторима биле преголеме.

(Уз то, када је само о Србима реч, укупан број жртава је требало умањити за око 35% до 40% – колико је међу тако исказаним укупним жртвама регистровано припадника других народа. Тек остатак су српске жртве. Њих је, по тим проценама у лицитацији, могло да буде негде између 13.000 и 50.000.)

Ово је отворило могућност за наступ многих хрватских познатих и непознатих знанственика, политичара и државника који су се прикључили овој срамотној кампањи. Један од најпознатијих учесника је и математичар академик Јосип Печарић, који је лансирао нову спознају, по којој је више Срба убијено у Јајинцима, селу близу Београда, значи у Србији, него у концетрационом логору Јасеновац, у Хрватској.

Ову комперацију је изнео у својој, од јавности радо прихваћеној књизи објављеној под насловом Српски мит о Јасеновцу: скривање истине о београдским концлогорима. Тиме је академик коначно рекао нешто што се у Хрватској деценијама чекало, а што је у свету и југослевенској јавности проузроковало „стварање лажних слика и негативних митова о Јасеновцу и усташама“. Тако су, по академику Јосипу Печарићу, злочини Срба над Србима у београдским логорима надмашили злочине Хрвата и муслимана над Србима у Јасеновцу.

Веома подударну тезу у БиХ лансирају и муслимани, хрватски савезници у ратовима у којима су ти злочини почињени, па и у покољима у Јасеновцу. И они оптужују Србе да манипулишу лажним бројкама када говоре о Јасеновцу. У образложењу за формирање Информативно-документационог центра у Сарајеву, установе која евидентира жртве последњег рата у БиХ, и коју издашно финансирају исламске и НАТО-државе, посебно влада Норвешке, истакнуто је и следеће:

Као опасан примјер употребе жртава поменућемо примјер пред сами почетак рата на просторима ех–Југославије, када је србијански режим у својим медијима поново снажно оживио сјећања на злочине из Другог свјетског рата у логору Јасеновац, али употребљавајући бројке које никада нису биле јасно и поуздано утврђене и темељене на именима жртава. Наиме, у својим пропагандним активностима они су користили цифру од 700.000 убијених Срба у том логору, што је оспорено од низа релевантних истраживача. И даље, они кажу: Мислимо да је крајњи тренутак када је могуће дефинитивно спријечити овакве појаве у босанском друштву.

Улога Хашког трибунала 

Њима су се на свој начин, по службеној дужности, придружили и неки хашки експерти, на пример амерички физичар, а потом социолог Ентони Обершал, или француски магистар славистике Ив Томић, који су за потребе тужилаштва, ауторитетом трибуналових експерта, али не и оригиналних и убедљивих чињеница или својих квалификација, наступали у процесима против већине оптужених српских руководилаца.

Тако се, преко својих експерата, и хашки Трибунал ангажовао да објасни шта се стварно догодило у том хрватском логору за време рата 1941–1945. Ив Томић своје ставове изоси у експерстком извештају Идеологија Велике Србије у 19. и 20. веку, а Ентони Обершал се кретао у границама бројки које су давале хрватска и муслиманска страна. По њему је у јасеновачком логору убијено између 80.000 и 10.0000 људи.

И у једном и у другом случају, и код Хрвата и код муслимана, прећуткује се и на разне начине заобилази скоро све што је саопштено и утврђено од стране бројних релевантих домаћих и међународних институција.

Не можемо занемарити ни чињеницу да се негирање обима јасеновачког злочина у доброј мери распламсао у време разбијања Југославије и ширења сепаратистичких покрета. То су, логично, пратили захтеви за самосталност Хрватске и Босне и Херцеговине. Тешко је прихватити мишљење да је случајно реч о југословенским републикама које су у време Другог светског рата заједно чиниле клерофашистичку квислиншку творевину Независну Државу Хрватску, без које не би било ни концетрационог логора Јасеновац ни српских страдања у том логору. Уосталом, мучилишта и остали објекти логора су се налазили на територијама те две бивше југословенске републике.

Оно што су у Хрватској и Босни и Херцеговини прећуткивали и данас прећуткују ми ћемо поменути само ради подсећања на чињеницу да је скоро у свим тим изворима навођен исти или веома приближан број страдалих логораша у Јасеновцу.

1) Међу првима се, и само зато га помињемо, дан уочи окончања Другог светског рата и пораза Немачке, а тиме и Независне Државе Хрватске, огласио Иван Потрч, који је у дневном листу Борба 8. маја 1945. објавио да је у Јасеновцу на зверски начин убијено 800.000 лица.

2) Међународна конференција за репарације у Паризу, актом од 13. децембра 1945, римским 3 наводи да је у Јасеновцу убијено 700.000 логораша.

3) Међународни војни суд у Нинбергу, приликом суђења највишим представницима нацистичке Немачке, наводи исту бројку.

4) Др Антун Милетић, у веома уверљивој и документованој студији Концетрациони логор Јасеновац, у три књиге обима 2.500 страница, са бројним доказима, најчешће помиње бројку између 600.000 и 700.00 лица.

5) Јаков Гело у студији Демографске промјене у Хрватској од 1780 до 1981. године, Глобус, Загреб, 1987, наводи да је у Јасеновцу убијено преко 700.000 затвореника.

6) Александар Ранковић је у савезној Скупштини 29. децембра 1951. изјавио да је у логору Јасеновац убијено преко 700.000 лица, а његов експозе је објавио и дневни лист Борба 30. децембра 1951.

7) Не треба заобићи ни општу енциклопедију Југословенског лексикографског завода из Загреба објављену 1958, где је у трећој књизи на странама 648–649. наведено да су усташки квислинзи у Јасеновцу смјестили концлогор.

А потом се каже: Кроз четири године (1941–1945) у логору су примјењиване сурове методе понижавања, терора и уништавања људи, жена и дјеце: од убијања заточеника мотикама, коцима, ножевима и револверима, изгладњивања до смрти (у „Звонари“), вјешања и спаљивања у т. зв. Пицилијевим пећима (названим по инг. Пицијију, заповједнику радне службе у логору) до масовних егзекуција на „Гранику“, гдје су усташе убијале жртве маљем и чекићем, парали им трбухе и бацали их у Саву. У том логору побијено је око 500–600 тисућа Срба, Хрвата и Јевреја.

Без скривених намера, морамо приметити да су у енциклопедији заборављени Цигани, или Роми, којих је, по неким изворима, убијено више него Јевреја или Хрвата. У поменутој енциклопедији, чији је творац Мирослав Крлежа, не помињу се ни Хрвати ни квислиншка клерофашистичка Независна Држава Хрватска, већ некакви недефинисани усташки квислинзи, као да постоје и неке друге усташе које, можда, нису ни квислинзи, ни Хрвати ни злочинци.

8) Комисија коју је чинило пет професора универзитета после мукотрпног рада 1961. и 1962. закључила је да је само у гробницама које су успели да прегледају и испитају покопано преко 700.000 лешева. За неке гробнице се тада још није знало (На пример, била је непозната гробница Лиман, са отприлике 12.000 тела, откривена тек 1973. године.).

Даљи рад ове комисије и истраживања су из непознатих разлога обустављени. У наведени број, напомиње се у истом извештају, нису унете жртве: а) које су спаљене у Пицилијевим пећима, б) жртве које су одмах по убиству бачене у Саву, в) жртве, односно тела која су скувана за сапун и за друге потребе (за ту сврху је коришћено 12 великих казана, запремине 2.200 l, а кости су превожене вагонетима и бацане у Саву, г) тела из гробница које је у међувремену плавила, раскопала и однела Сава. Наведену комисију сачињавали су: др Анте Погачник, Завод за судску медицину Љубљана; др Вида Бродар, професор Универзитета у Љубљани; др Анте Премрл, професор судске медицине на Загребачком свеучилишту; др Србољуб Живановић, антрополог, пензионисани професор Универзитета у Лондону; и др Здравко Марић, археолог, професор Универзитета у Сарајеву.

Квазиаргумнти оних који оспоравају број жртава

Основно и главно упориште оних који не признају да је у логору Јасеновац убијено око 600.000–700.000 српских, јеврејских и ромских цивила, као и извесан број хрватских антифашиста, јесте то што спискови јасеновачких жртава не постоје. Ко је могао и ко је требало да направи те спискове? Ако се данас због тога оспорава број страдалих, онда је то једна више него сурова иронија.

Они који су управљали логором и они који су убијали те људе нису ни питали ни марили за имена, узраст, пол или занимање. Њима спискови нису били потребни. Њима није било битно како се ко зове, већ пре свега којој нацији припада.

Србе су убијали без обзира на све остало.

Сулуде идеје о неопходности постојања спискова као битног доказа о обиму злочина у неком концетрационом логору никоме у свету никада нису падале на памет. Нико се није усудио ни да изусти тако нешто. То је изум хрваско-муслиманске коалиције, која је функционисала и у рату 1991–1995. приликом разбијања Југославије и у обновљеном походу против српског становништва у тим бившим југословенским републикама. 

Можемо само замислити како би се свет понашао да данас случајно Немачка, или нека друга држава немачки савезник из времена последњег светског рата, затражи од Руса, Пољака, Јевреја, Рома, па и Срба спискове као доказе за убиства извршена у логорима који су били у њеном поседу. И да, ако нема спискова, одбаци властиту одговорност за убиства извршена у тим логорима.  Милиони људи су убијени у бројним концетрационим логорима широм Европе. Ко је правио и од кога су тражени спискови за Аушвиц и десетине других концетрационих логора.

Особље управе и обезбеђења јасеновачког логора је било преоптерећено и преморено даноноћним ликвидацијама затвореника, који су непрестано довођени из разних крајева Независне Државе Хрватске.

Монструозно "такмичење"

Ко је могао натерати или приволети „усташке квислинге“, како их М. Крлежа ословљава, Перу Барицу, Шипку Зрнушића или Жила Фригановића да попишу имена људи које су поклали на Градини.

А они су се само такмичили и за опкладу, али без евиденције, клали приведене затворенике. Притом су обавили и посао због којег је и формиран логор. Неки њихов саборац, а вероватно и старешина, Јере Маричић, послао им је око 3000 православних Срба свих узраста и оба пола да се види ко је најбољи.

Колико је потребно минута да се закоље макар и полумртав исцрпљен човек. Победио је Перо Брзица са 1.350 закланих људи и добио зарађену опкладу. Жил Фригановић је заклао око 1.100 логораша и притом полудео.

Резултат Пере Барице се не помиње. Не помиње се ни време за колико сати су они то обавили.
Ово сведочанство су нам оставили Жарко Видовић из Сарајева и др Недо Зец, такође логораши.

Са тим догађајем се преплиће и прича о старом Вукашину из херцеговачког села Клепци у општини Чапљина, српском новомученику за веру кога је после рата Православна Црква канонизовала.

И у том случају може, логиком коју нам нуде из Загреба и Сарајева, да се на српске жртве пренесе кривица и одговорност што усташе нису пописале имена тада на Градини приведених и убијених затвореника.
А то на Градини је само једна од више стотина стравичних епизода које се помињу у сведочењима малог броја људи који су преживели јасеновачко мучилиште.

Срби су, као што се види, понајвише криви што тадашње убице својим данашњим потомцима нису оставили спискове побијених. После рата пронађени посмртни остаци 700.000 у јамама покопаних тела, али без спискова, видимо, потомцима не значе ништа. Оспоравање чињеница трајна је карактеристика свих убица, па и ових са наших простора. С тим смо се поново суочили и у овом последњем нашем грађанском, локалном рату 1992–1995.

За убице и њихове потомке није само Јасеновац споран. Споран је број српских жртава и у осталим логорима.
На жалост, у недавно минулом веку нису само БиХ и Хрватска, већ и многе европске државе имале концетрационе логоре у којима су убијани Срби. Нећемо их наводити. Протежу се од југа до далеког севера. Срби и Србија су чиста образа. Без концетрационих логора у којима су убијани припадници других народа само зато што су поданици друге вере или друге нације.

Небројене српске жртве

У бившој Југославији остао је споран и број Срба бачених у многе јаме и вртаче. Споран је чак и број српских жртава у оба минула светска рата. Ни после Првог ни после Другог светског рата није направљен списак побијених Срба у Хрватској и Босни и Херцеговини. Све због мира у кући која се звала Југославија.

И поред свих тих спорних случајева постоји нешто, бар кад је реч о БиХ, што не може бити спорно. То су пописи становништва Босне и Херцеговине извршени 1910. и 1991. Пописи извршени на почетку и при крају двадесетог века. По аустроугарском попису 1910. православних је у БиХ било 826.000, а муслимана 612.000. Није спорно да је православних 214.000 више него муслимана. Међутим, по попису 1991. у БиХ је било 1,905.000 Муслимана, а 1.370.000 Срба.

Сада је муслимана више од православних. За осам деценија у два светска рата муслимани су не само надокнадили мањак из 1910, већ су своју бројност умножили за нових 535.000 становника. Та разлика није остварена повећаним наталитетом, већ истребљивањем и изгоном српског становништва у поменутим ратовима. Прилика је да подсетимо да је за само осам деценија двадесетог века, у раздобљу од аустроугарског пописа становништва 1910. до последњег пописа извршеног у Југославији, 1991, у Босни и Херцеговини број становника српске националности у статистичком дефициту за 1.389.720 особа.

У исказаној разлици налазе се српки људски губици у оба светска рата, свих логора, јама и вртача у тим ратовима. И сигурно је да би, да је у концетрационом логору Јасеновац није убијено више стотина хиљада лица српске националности, исказани дефицит био бар преполовљен. Ако неко у овој бившој југословенској републици, сада самосталној држави, жели да говори о геноциду, а то је у последње време веома популарно, не постоји бољи доказ над ким је у БиХ извршен геноцид, али и то ко је у том геноциду највише профитирао. 

Свакако да они који су одговорни за толика српска страдања, па и страдања у Јасеновцу, упорно покушавају умањити властиту одговорност, али и одговорност својих очева и предака.

Можда им је дошло до свести да је Турска данас, скоро сто година после погрома Јермена, од светске јавности прозвана за тај геноцидан злочин. Што то у догледној будућности не би снашло и одговорне за злочине геноцида над Србима у Босни и Херцеговини?