уторак, 19. јул 2011.

НОВИ НАРОДНИ ДОГОВОР


Двери – Покрет за живот Србије

Нови народни договор представаља програмска начела Двери - Покрета за живот Србије.

Живимо у времену када се читав свет мења драматичном брзином. Широм планете дешавају се бројни политички и економски земљотреси. Ако отворених очију и хладне главе посматрамо те промене, ако смо свесни да се налазимо у огромној домаћој и светској духовној и економској кризи, ако је јасно да странке више не могу да воде народ већ имају обавезу да следе потребе народа, онда нас криза враћа базичним вредностима које смо били занемарили, даје нову снагу и позива у заједнички Покрет за живот Србије и нови друштвени договор.

Срби су данас најобесправљенији народ на Балкану и зато свако ко се залаже за цивилизацијске и хуманистичке тековине људског рода мора бити борац за слободу и права српског народа.
Српски сабор Двери, родољубиви покрет слободних људи, увек је био уз свој народ када су нас нападали, понижавали и ускраћивали нам право да се поносимо својом отаџбином и националном припадношћу.
И данас делимо судбину српског народа и осталих добронамерних грађана Републике Србије. Иза нас у овоме часу стоји једна тиха река стручних, поштених и часних родољуба из свих друштвених група у Србији, региону и расејању, без чије помоћи не би било Двери.
Огорчени смо на власт, која је већинску Србију довела до руба материјалне егзистенције; разочарани у политичке странке, које су потпуно одвојене од народа и свакодневних проблема обичног човека; деградирани као грађани којима се ускраћу права и који остају без могућности израза своје већинске политичке воље; увређени због многобројних клевета и лажних етикета које се пришивају српском народу; љути на распродају и распарчавање српских земаља и добара која су вековима и у муци стицана; срдити зато што су нам сада ударили и на врата наших породица и хоће да и њих разбију...
Србија се налази у ланцима неколико доминантних монопола који контролишу комплетан друштвени и државни живот, и својом тежином готово нас онемогућавају да слободно дишемо. То је удружена монополска доминација западних амбасада, зеленашких страних банака, домаћих тајкуна, корумпираних политичара и контролисаних медија, која немилосрдно експлоатише Србију као своју колонију.
Зато се залажемо не само за промену режима већ и за промену комплетног система у Србији.
Србија је наша земља и једино јој ми, обични грађани, желимо добро.
Свестан да поштени и паметни људи више не смеју да попуштају, жељан да вредносно поправља политичко-страначки систем који је паразит на народном телу, спреман да се организује у одбрани својих породица, способан да брани Србију и да се поноси својим националном идентитетом и историјом, Српски сабор Двери – Покрет за живот Србије проглашава пропаст досадашњег друштвеног уговора између народа и власти, излази пред свој народ и предлаже му
НОВИ НАРОДНИ ДОГОВОР
1. Породица на првом месту! 

Неодговорна и недомаћинска политика вођена у Србији у протеклих  више од пола века довела нас је до руба биолошког опстанка: према просеку старости становништва најстарији смо народ у Европи, наши званичници крију да земљом харају бела куга и болести зависности, годишње у Србији 34.000 људи више умре него што се роди.
Млади људи када заврше школовање немају никакву перспективу: не могу да се запосле, да формирају своје породице и да пристојно живе. Стотине хиљада Срба је напустило Србију у потрази за бољим животом. И што је најгоре, готово су нам уништили наду да може бити боље.
Највећи изазов за Србију у 21. веку је биолошки опстанак српског народа!
Последњи је тренутак да се све снаге друштва ставе у службу оздрављења породице и њеног јачања, јер без породице нема ни здраве личности ни јаке Србије.
Друштво које је Србији потребно није друштво размажених појединаца и саможивих потрошача, већ друштво породичних људи и породица са више деце у којима је свако спреман да се бори за своје ближње. Само породичан човек посвећен је пожртвованом раду, дугорочном и стратешком планирању, штедњи и одрицању због своје породице, својих пријатеља и комшија, због свога краја, народа и државе.
Посебну пажњу Двери ће посветити развоју здравственог и образовног система, као темељима свеукупног оздрављења и стручног оспособљавања за живот српских породица.
Преко Националног плана и министарстава за породицу и здравље држава треба да се дугорочно посвети промоцији рађања и културе живота, као и реформи закона о раду и пореског система у корист вишедетних породица, трудница и младих брачних парова.
Посебно истичемо значај и улогу жене у породици и друштву. Србија по мери породичних људи - прва је тачка нашег окупљања у један нови покрет: Покрет за живот Србије!
За све наше породице - основа је нашег програма.

2. Солидарност - социјални патриотизам!
Породични људи знају да нико не може бити срећан у кући ако је иједан члан домаћинства гладан. Таква свест мора да влада и у друштву и држави. На жалост, из дана у дан све је више гладних – на стотине хиљада је оних који живе на рубу материјалне егзистенције.
Актуелни режим није спреман да подели део кризе са народом и егзистира отуђен од народних проблема.
Србија је довољно богата земља, и у њој нико не сме да буде социјално понижен и гладан, и не смеју да владају овако велике социјалне разлике и неправде, не сме се догодити несташица млека и хлеба.
Социјални патриотизам је свест, напор и покрет целог народа ка праведнијем друштву. Двери се залажу за нову социјалну солидарност која значи упућеност људи једних на друге. То је друштвена одговорност и социјална акција за своју породицу, родни крај, природну средину и друштвено окружење у коме се живи, своје село, град, државу и нацију. Пробудимо заборављени дух истинског предузетништва и српског задужбинарства. Вратимо се доказаним историјским обрасцима (попут мобе, задругарства, радних акција, јавних радова...) и прилагодимо их свом времену.
Данас нам је посебно потребна већа спремност државе за помоћ угроженима у ванредним ситуацијама изазваним елементарним непогодама. Већу пажњу треба посветити заштити старих, домовима за пензионере и ширењу геронтолошке службе уопште.
Србија мора имати друштвено-економски систем који гарантује право на приватну својину, али и ограничава монополско богаћење, посебно у околностима у којима су остали грађани животно угрожени.
Изборимо се за друштво у коме ће деца бити васпитавана тако да је битно какав си човек а не колико си богат, за друштво у коме ће се знати да су мерило успеха поштен рад и резултати тог поштеног рада.
Будимо људи, бринимо за ближњег и заједницу – нов је концепт социјалне солидарности за који се боримо.

3. Домаћинска економија!

Годинама се властодршци у Србији хвале продајом народне имовине и узимањем неповољних кредита код разноразних међународних фондова.

Хоћемо домаћинску економију, која домаћинство умножава а не распродаје и не задужује, јер ће дугови доспети за наплату, а те дугове ће враћати наша деца и унуци. Као људи одговорни за будућност своје деце, томе морамо рећи: Доста!

Покрет тражи напуштање погубног
неолибералног економског модела и радиће на изградњи националне економије у мери у којој је то могуће у постојећим условима. Борићемо се против сваке либерализације тржишта која уништава домаћу привреду.

Заустављаћемо сваку приватизацију над ресурсима битним за развој Србије и благостање народа. Државна својина над овим стратешким ресурсима је увек боља од приватне јер једино таква својина остаје у служби народа.

Залагаћемо се за ревизију пљачкашке приватизације у свим случајевима где је држава оштећена и народ покраден. На дневни ред коначно морамо поставити и питање повратка отете приватне имовине после Другог светског рата.

Инсистираћемо да Народна банка мора бити контролисана од стране представника народа, док посебни подстицаји треба да буду дати домаћим банкама. Истовремено противимо се потпуном упливу државе у привредни живот и подржавамо тржишну конкуренцију и напредовање према израженим радним и креативним способностима. Ми смо за социјално-тржишну привреду која се заснива на јакој приватној иницијативи и социјалној одговорности.

Домаћинска економија подразумева подршку предузетничком духу, малим и средњим привредним субјектима, као и посебну бригу о привредним системима који представљају катализаторе развоја читаве привреде. Покрет се залаже за моментално прекидање субвенционисања отварања нових радних места од стране страних фирми и њихово преусмеравање на отварање радних места у домаћој привреди у стратешки битним гранама.
 

Сматрамо да је у датој ситуацији потребно применити оне мере које ће имати што мање последица по привреду и становништво, па тек онда по банке и иностране повериоце.

Домаћинска економија посебно подстиче развој домаће науке и информатичко-комуникационих технологија. Успостављање одрживе привреде и друштва могуће је остварити једино повећаним улагањем у науку и технологију, јер су те инвестиције предуслов економског развоја, уз усмерење ка примењеним истраживањима и ка стриктном повезивању са привредом уз веће улагање у такве изабране приоритете. Таква економија би била динамичнија, заснована на знању и конкурентнија у свету, са већом упосленошћу грађана.

Најпреча државна одлука требало би да буде формирање Развојне инвестиционе банке и државног Фонда за одрживи развој који би финансирали поједине битне сегменте привреде, пре свега пољопривредну производњу. Двери дају приоритет домаћим банкама, домаћој штедњи и улагањима у производњу и извоз.

Одрживи привредни развој у времену свеобухватне глобализације зависи од уске специјализације, реиндустријализације и технолошке модернизације домаће привреде са једне стране, и осигуравања енергетске, сировинске и прехрамбене безбедности са друге стране.

Очување основних природних и привредних ресурса у нашим рукама – услов је наше економске обнове.

4. Реални и одрживи развој Србије

Имамо једну од најлепших земаља на свету, богатство шума, река, ливада, плодног земљишта, извора питке воде, енергетског потенцијала... 

Од друге половине 20. века, непланским развојем читаве државе и планским уништавањем српског села кренули смо странпутицом и сада је потребно много снаге, напора и времена да српску кућу поново изградимо на правим и чврстим темељима.

Политика реалног развоја Србије за своју основу узима концепт свеобухватног одрживог развоја друштва и државе, што значи да се развој планира не само према потребама садашњег нараштаја, већ и спрам потреба нараштаја који долазе

Ценећи специфичности у развојном потенцијалу Србије, политика реалног развоја ће се превасходно бавити областима пољопривреде (посебно производњом здраве воде и хране), села и руралног развоја у целини, енергетике (посебно енергетске ефикасности и обновљивих извора енергије) и заштите животне средине. 

Србија има потенцијала да у будућем периоду заузме важну позицију на Балкану у свим овим, а посебно пољопривредном, енергетском и туристичком сектору. У области туризма посебно треба радити на развијању сеоског, бањског, планинског, верског, здравственог и градског туризма. 

Главни задатак политике руралног развоја за коју се Двери залажу мора бити заустављање тренда одумирања српског села и његово успостављање као самоодрживог система, у коме село мора постати произвођач здраве хране и зелене енергије, те пружалац услуга сеоског и еко-туризма. 

Да би се ово остварило неопходно је у руралним подручјима изградити потребну инфраструктуру, а кроз систем субвенција и олакшица треба омогућити повољније пословање малих и средњих предузећа у тим срединама, те кроз систем циљаних субвенција извршити обнову пољопривредне механизације. Потребно је развити што већи број пољопривредних и потрошачких задруга.

Одлучно се противимо увозу и дистрибуцији генетски модификованог семена и хране, као и свих намирница животињског порекла који потичу од животиња које су храњене овом врстом семена или хране. 

Село је темељ опстанка Србије! – правац је реалног и одрживог развоја Србије за који се залажемо.

5. За јаку Србију слободних људи! 

Хоћемо државу која ће знати како да свој народ чува и брани од спољашњих опасности и, у исто време, заштити од самовоље својих службеника и превелике бирократије. Не желимо државу која ће своју снагу градити на рачун приватности и слободе својих грађана, и у којој је корупција начин пословања.

Србија ће бити јака када у њој буде успостављена суверена демократија и народна самоуправа. Суверена демократија подразумева да се о будућности Србије одлучује само у српској престоници, а не у Бриселу и Вашингтону или било ком другом граду у свету.

Двери су против даљег комадања и дробљења српске територије било унутрашњим деловањем, тзв. регионализацијом, било спољашњим притисцима а под изговорима „угрожених мањинских права“. Залажемо се за једну, снажну Србију уз јаке локалне општине, које би добиле већи удео у располагању својим ресурсима и приходима.
 

Српска војска, модерна, добро наоружана и јака, мора да се врати на своје историјске традиције, да у одбрани својих ближњих и целе српске територије покаже одлучност, спремност и витешку част.

Јака Србија је гарант опстанка Републике Српске.

Косово и Метохија је за нас привремено окупирана територија од које никада нећемо одустати. Радимо на очувању свести о Косову и Метохији у нашем народу и чекамо промене међународних околности које ће нам омогућити да на том делу своје земље вратимо уставне и законске надлежности.

Залажемо се за деметрополизацију (заустављање непланског раста Београда, Новог Сада и Ниша, и престанак пражњења унутрашњости Србије), за укидање аутономија и региона, за јачање народних локалних самоуправа, као и за заштиту приватности и слободе грађана.

Потребан развој технологије не сме донети неограничену централизацију база података, надзор над грађанима и смањење грађанских права на приватност, посебно у сфери електронских личних докумената. Противимо се обједињеном, универзалном личном документу у коме би се садржали сви други.
Држава која брани свој народ и територије од других, а грађане од себе – ново је државно уређење за које се боримо.

6. Против страначко-паразитског система и колонијалне управе! 

Страначки систем у Србији се у протеклих двадесет година показао као паразит на народном телу. Прећутни мафијашки договор између тајкуна-монополиста, с једне, и страначких профитера, са друге стране, покрао нас је до голе коже и бездушно наставља то да ради. 

Такав систем је многе стручне, моралне и патриотски оријентисане људе избацио из политике, а одгајио бескрупулозне шићарџије којима је пуњење сопствених џепова једини циљ. Ако се томе додају стране банке и страни амбасадори који владају нашим економским и политичким животом, слика нашег колонијалног понижења је потпуна.

Морамо разградити такво уређење и створити ново, које ради у интересу народа! Нова политика на којој инсистирамо враћа у политички живот протеране вредности правдољубивости, родољубља, поштења, истине, части и морала.

Критеријум који мора да постоји јесте: што већа друштвена одговорност, то строжија санкција за злоупотребе; што већа функција, то већа казна за проневерени износ.

Само себични и корумпирани страначки политичари могу бити подложни уцењивању страних сила; они су, као такви, бранитељи колонијалног положаја и понижења српског народа. Доста нам је страних колонијалних намесника који безочно узурпирају високи углед амбасадорског посланства.

Србија више не сме бити ничија колонија и у њој народну вољу више не смеју деформисати масовне страначке паравојске (које када дођу на власт, попут разбојника, пљачкају народне ресурсе), све уз помоћ контролисаних тајкунских медија, страних и домаћих олигархија које имају довољно новца да бираче преплаве својом пропагандом.

Ми нисмо само за замену режима, већ и за промену читавог накарадног друштвеног система. Двери се залажу за реформу изборног, банкарског и пореског система, владавину закона и ослобођење Србије из статуса колонијалног ропства које нас је и национално и социјално понизило.

Не кради државу, не кради народ – морални је императив нове српске политике. 

7. Спољна политика остваривања само српског интереса 

Страдање српског народа у двадесетом веку, у великој мери условљено разноразним брзоплетим и недовољно прорачунатим интеграцијама, почев од југословенства, преко комунистичког квази братства и јединства, закључно са евроунијатством по сваку цену, од нас у 21. веку захтева да спољну политику апсолутно подредимо српским интересима.
Добро разликујемо Европу од Европске Уније, и насупрот еврофанатизму и утопизму ми смо евроуздржани. Инсистирамо на одговорном дијалогу са ЕУ, који се ни у територијалном ни у политичком ни у економском смислу не може одвијати на штету Србије.
Такође, неопходни дијалог са ЕУ не може бити препрека за чвршћу политичку и привредну сарадњу са земљама убрзаног развоја, на првом месту чланицама БРИКС-а (Бразил, Русија, Кина, Индија, Јужноафричка република), али и појединачним суседним и другим државама Европе. У овом погледу, Русија је наш први и најважнији стратешки партнер. 
За нас су прихватљиви само они европски стандарди који су у складу са претходно изнетим начелима нашег новог народног договора (породица на првом месту, социјална солидарност, домаћинска економија, одбрана културног идентитета, Европа нација, сузбијање монопола, итд).
Хоћемо Србију по мери њених грађана и народа, а не по мери безимених бриселских чиновника ЕУ и САД.
Противимо се сваком виду приближавања НАТО-пакту. Разлози за овакав став су геополитичко-безбедоносне природе (зато што је ера униполарног света под америчком доминацијом за нама а нови мултиполарни свет пред нама), економско-социјалне (зато што је, имајући у виду огромне трошкове прилагођавања НАТО-стандардима, укључивање у ову милитантну формацију финансијска омча око врата Србије) и морално-етичке природе (зато што је НАТО бомбардовао Републику Српску и Србију, побио на хиљаде људи и значајно уништио нашу државну инфраструктуру, као и зато што и данас људи умиру од последица бомби са осиромашеним уранијумом).
Двери се залажу за активну војну неутралност Србије.
Дугорочнију сигурност обезбедили бисмо приступањем Споразуму о недељивој колективној безбедности који је предложила Руска Федерација. Чланство Србије у ОДКБ-у (Организација друштва за колективну безбедност) наставак је наших слободарских и одбрамбених традиција, поштовање међународног права као цивилизованог начина да се уважава воља свих народа и држава без обзира на њихову величину и снагу, и безбедносни штит над нама.
Србија пре свега – нова је доктрина спољне политике Србије!

8. Српска мрежа: једино српске интеграције немају алтернативу! 

Српски народ живи у Србији, Републици Српској, бившим југословенским републикама Босни и Херцеговини, Хрватској, Црној Гори, Македонији, Словенији, у околним земљама у југоисточној Европи, али и у расејању на свим континентима широм планете.
Не сме више бити оволике неповезаности и неорганизованости српског народа, морамо искористити све технолошке и материјалне могућности да, без обзира на то где живе, Срби буду међусобно добро повезани и организовани, и да знају да Отаџбина о њима брине.
Дијаспора је један од највећих преосталих наших националних ресурса и потенцијала у биолошком, стручном и финансијском смислу. На првом месту дијаспори треба омогућити електронско гласачко право како би одзив на гласање био масовнији него до сада.
Српска мрежа је нови српски одговор за ново светско време. Она је савремени концепт заједничког деловања у коме се форма деловања непрестано прилагођава актуелној ситуацији. Српска мрежа је вид српских интеграција у економском, културном, хуманитарном, медијском и политичком смислу.
Глобализација носи пуно опасности по личност и породицу, са којима се морамо изборити, али нуди и епохалну прилику да се поново повежемо са Србима из целог света и тако своју глобалну расељеност искористимо као стратешку предност.
Истичемо идеју повратка из дијаспоре у матичне српске земље на Балкану, на првом месту Србију, али и Републику Српску, Црну Гору и Српску Крајину, за шта када је у питању Србија треба обезбедити посебне предуслове кроз државну политику повратка.
Ако се у дијаспори остаје, онда се морамо боље организовати да се у Расејању очува српски национални идентитет и не дозволи даља асимилација. Срби у Расејању који су стекли нову домовину нису изгубили своју Отаџбину.
Двери се боре за државу Србију која ће потребу за умрежавањем и интеграцијом свих Срба увек имати као свој примарни задатак на коме никада и ниједна власт не сме престајати да ради!
Саберимо Србе, све и свуда – модел је националног организовања за који се боримо. 

9. Културно-просветна и спортска политика идентитета! 

Кренимо храбро у будућност тако што ћемо се прво вратити себи и својим вредностима. Негирање значаја историје и културе на нивоу нације бесмислено је исто колико и негирање сопственог искуства на нивоу личности.
Ако желимо да заиста кренемо напред и да у овом времену глобализације дамо праве одговоре на тешка питања која нам будућност поставља, морамо темељно и непристрасно сагледати своју прошлост, препознати најзначајније српске културне међаше, којих се морамо придржавати у стварању нове културне политике. Светосавље (српско православље) је историјско искуство српског народа.
Не смемо се одрицати традиције зато што се због ње разликујемо од других и не стапамо се у глобалну слику света; не смемо се одрицати баштине зато што је неко други за њом посегао; не смемо своје археолошко благо оставити зубу времена јер сведочи о нама и нашем трајању.
Као што се не смемо одрицати свога народа и своје земље, исто тако не смемо раскућити српски језик и ћирилично писмо, уметност и науку српску!
Потребна нам је практична синтеза свега најбољег што у духовном, историјском, државотворном и културном смислу поседује српски народ и свега онога што је добро и проверено у другим културама.
Важно нам је да водеће националне установе културе, које тренутно не функционишу, попут Српске академије наука и уметности, Народне библиотеке и музеја, изнова буду у националној функцији, да донесемо Закон о ћирилици, омогућимо очување фолклорних традиција и усвојимо стратешку доктрину према Србима у региону и расејању у погледу очувања националног идентитета.
Српска културна политика треба да следи начело интегралности које подразумева заједничке културне константе у било ком територијалном подручју. То значи да је појам српски основни појам српске културне политике који се не може заменити ни са једним регионалним и територијалним појмом.
Централна подручја српске културне политике су – по природи ствари – националне научне и уметничке дисциплине. Оне треба да буду под посебном пажњом. То су: језик, књижевност, историја и историја уметности.
Посебан акценат Двери стављају на реформу јавног медијског сервиса, просвету у којој треба обновити васпитну и националну димензију, и културу у целини која треба да чини врхунски израз нашег националног духа доступан свима у држави и препоручен свуда у иностранству. Ове три области нису прости буџетски расходи већ инвестиције од прворазредног националног значаја.
Инсистирамо на новој националној стратегији образовања. Досадашње реформе свих нивоа образовања (основног, средњег и високог) траже објективан критички осврт и корекције у свим сегментима.
Ово се посебно односи на реформу по принципима Болоњске декларације. Посебно треба размотрити могућности бесплатног студирања. Развој образовања мора да буде усклађен са планираним друштвеним и привредним развојем.
Такође планирамо локалну изградњу спортске инфраструктуре (атлетске стазе, базени, бициклистичке стазе...), већу подршку школском, универзитетском, рекреативном, професионалном и репрезентативном спорту, као и доношење новог Закона о спорту, пореске олакшице за финансирање спорта и отварање посебног спортског канала као трећег програма на јавном сервису. За све ово потребна нам је Национална стратегија у области спорта.
Бити спортиста значи бити борац, бити такмичар, бити победник, бити тимски играч, бити јак да се придигнеш после тешког пораза, бити способан да истрпиш неправду, бити кадар да стално вежбаш више и постижеш боље резултате, бити дисциплинован и спреман на одрицања и имати вољу за борбу до победе.
Све то је и саставни део живота, па спорт јесте слика живота у одређеном смислу речи и зато ми јесмо и спортски покрет јер у још већој афирмацији спорта видимо и преко потребну револуцију читавог националног карактера у изнова победнички.
Србин сам и поносим се тим -  нова је културна, просветна и спортска политика за коју се боримо.

10. Ново одушевљење

Живимо у времену смене историјских епоха, времену промене глобалних и локалних друштвених правила и парадигми. Живимо у времену када старо умире а ново се још није родило. У таквим променама опстају само они народи и појединци који нову стварност доживљавају не као казну и муку већ као нову шансу и изазов који их може преобразити и ојачати.
Српски народ је у својој историји неколико пута био примораван да се грчевито бори за свој опстанак, да доживи вишеструки геноцид и да буде протериван са својих територија, али је увек, где год да се нашао, имао националну виталност да опстане, да сачува свој идентитет, да се самоорганизује и спреми за будуће подвиге.
Време је да схватимо наше поразе али и да се поново учимо да се боримо и побеђујемо. Време је да вратимо изгубљено самопоуздање и почнемо да верујемо у будућност у којој ћемо повратити лично и национално достојанство и слободу.
Баш ово тешко, убрзано, неморално историјско време пружа и нову прилику за нове одговоре на стара питања државе, народа, породице, економије...
Морамо окончати епоху ружења српског народа и државе Србије. Време је за ново одушевљење, да изнова заволимо Србију, да заштитимо своје породице, раднике, посао, своје село, град и државу, сетимо се српских жртава, избеглица и породица погинулих за Србију, да помогнемо и старе и младе, подржимо талентоване ђаке и студенте, а посебно оне социјално најугроженије категорије становништва.
Време је да много више радимо и развијамо сопствену привреду, јер је то једини начин да боље живимо. Време је да се са новим националним одушевљењем бавимо науком, образовањем, културом, спортом – који нас најбоље представљају у читавом свету.
Време је да Србија постане земља младих и да је поведу нове генерације.
Време је за нову наду! – позив је који упућујемо свима који се још увек нису предали!
Србија пре свега! Има наде!

 Двери – Покрет за живот Србије

ЈАСЕНОВАЦ - КРИЖ И НОЖ





Миливоје Иванишевић

Криж и нож истовремено у рукама једног од првих заповедника јасеновачког логора и једног од најсвирепијих зликоваца.

Београд, 18.07.2011
Више од пола века се, у разним поводима, обнавља срамотна лицитација о броју жртава најпознатијег хрватског концентрационог логора из времена Другог светског рата – Јасеновца.  И увек се, при тим лицитацијама, умањује и обезвређује број убијених логораша, а посебно се обезвређује број убијених Срба. Умањивање значаја јасеновачког стратишта је основна преокупација хрватских политичара и јавности од првих поратних дана 1945.

Обимом уништавања Срба у Јасеновцу пре тога су се поносиле хрватске власти, које су тиме постигле велики успех у решавању српског питања у својој самосталној држави Хрватској. И не само у својој држави, већ су тиме допринеле и својој, Римокатоличкој цркви – Ватикан и његови мисионари вековима се ничег нису либили, па ни злочина да би покорили православне вернике или, по њиховом, „шизматике“ и превели их у римокатоличанство. У Другом светском рату могли су све.
И да их силом или милом преобрате у своју веру, и да их истребе са територије којом су владали. „Крстом“ су „спашавали“ душе придобијених поданика, а грешно тело су најчешће предавали усташама. О понашању римокатоличких свештеника веома убедљиво сведочење оставио је академик Виктор Новак у Магнум кримену.
Не случајно, догодило да су се криж и нож истовремено нашли у рукама једног од првих заповедника јасеновачког логора и једног од најсвирепијих зликоваца, злогласног фратра Мирослава Филиповић-Мајсторовића. Његов криж и нож су истовремено симболизовали и црквени и државни интерес.
Међутим, велике заслуге усташа и римокатоличког свештенства у решавању српског питања у Хрватској – а реч је, уствари, како би се данас рекло, о мега- или планетарном злочину – после рата су упорно покушавали да прикрију и на разне друге начине релативизују хрватски комунисти и све досадашње хрватске власти. У таквом контексту треба посматрати и све стручне, политичке и научне налазе о Јасеновцу који потичу из хрватских извора.

Да постоји могућност, негирали би и само постојање овог логора. А то би и покушали, а можда и успели, да су у питању само српски затвореници. Али десетине хиљада убијених Јевреја и лица других нација их у томе спречава. На жалост, то се не би могло рећи за осталих 17 конц-логора у НДХ, који су готово пали у заборав иако је у сваком од њих убијено на десетине хиљада лица. (Подсећамо на неке логоре и, својевремено, јавно саопштене податке о броју жртава: Паг – 12.550 убијених, Госпић – 10.000, Сремска Митровица – 10.000, Јадовно – 72.000...)
Комунистичко прећуткивање злочина

Циљ хрватских комуниста је одбрана Хрватске од тешких оптужби изречених током рата чак и од стране њених ратних савезника и господара – Немаца и Италијана. После рата тешко их је погађала и изјава Харија Трумана, председника САД-а, да Хрватска мора бити стављена под међународно старатељство уколико се докажу злочини за које се у свету већ доста знало.
Нити једном приликом Хари Труман није говорио о усташама, већ о Хрватској и Хрватима. Да тако нешто не би, попут осталих држава Хитлерове коалиције, после рата снашло и Хрватску, али и да ово Труманово мишљење буде трајно заборављено, или бар трајно маргинализовано, побринули су се сви значајнији Хрвати од Тита и Крлеже па наниже.
Да би заштитили своју државу, а тиме и себе, хрватски комунисти и све хрватске потоње власти су настојале умањити обим злочина из времена Другог светског рата, а изнад свега злочина у логору Јасеновац и злочина који су почињени над припадницима српског народа.
То је објашњење зашто ово мучилиште и стратиште стотина хиљада људи, превасходно Срба, никад није доживело пуну међународну афирмацију попут осталих, па и мање стравичних концетрационих логора у Европи. Тихи послератни бојкот хрватског, а делом и југословенског, бар кад је реч о БиХ, комунистичког и државног руководства деценијама је пратио сва локална и међународна збивања која се односе на јасеновачки логор.

Оптужбе за тешке злочине у Независној Држави Хрватској и јасеновачком логору угрожавале су национале интересе и углед хрватске државе, што је довело до хомогенизације свих идеолошких и политичких опредељења која су у ратном и поратном раздобљу била присутна у тој бившој југословенској републици.
То је била платформа са које су у обновљеној самосталној хрватској држави, копији државе из Хитлеровог периода, комотно и опширно, без осећаја чак и моралне одговорности, загребачке државне и научне институције, поједини истраживачи, поготово неки демографи и историчари, износили своје ставове и мишљења о концетрационом логору Јасеновац као о безначајној епизоди из времена последњег светског рата. Они данас чак наступају и са дозом ниподаштавања тог случаја.
Најчешће се позивају на бројке које је у својим историјским студијама благовремено и куражно лансирао потоњи обновитељ хрватске самосталне државе и усташког покрета, др Фрањо Туђман.
Аутор је, по наговору и под прикривеном, али значајном заштитом својих партизанских другова, хрватског партијског и државног руководства, коначно отворено и куражно иступио против давно саопштених, важећих и званичних процена, које су као хипотека теретиле хрватску државу и нацију, по којима је у овом логору убијено између 600.000 и 700.000 људи. У прилог му је, поред осталог, ишла и чињеница да је од тада прошло више деценија и да су многи догађаји, на жалост, међу њима и логор Јасеновац, на маргинама интересовања, доспели на ивицу заборава.
Срамотна лицитација бројем жртава

Тако је почело јавно лансирање тврдњи које су вишеструко умањивале број у Јасеновцу убијених логораша, поготово Срба. У срамотној лицитацији, која је све више хватила маха, помињано је 20.000, па 50.000 или 60.000, до највише 85.000 убијених затвореника. Али и те веома скромне бројке као да су хрватским фалсификаторима биле преголеме.

(Уз то, када је само о Србима реч, укупан број жртава је требало умањити за око 35% до 40% – колико је међу тако исказаним укупним жртвама регистровано припадника других народа. Тек остатак су српске жртве. Њих је, по тим проценама у лицитацији, могло да буде негде између 13.000 и 50.000.)
Ово је отворило могућност за наступ многих хрватских познатих и непознатих знанственика, политичара и државника који су се прикључили овој срамотној кампањи. Један од најпознатијих учесника је и математичар академик Јосип Печарић, који је лансирао нову спознају, по којој је више Срба убијено у Јајинцима, селу близу Београда, значи у Србији, него у концетрационом логору Јасеновац, у Хрватској.
Ову комперацију је изнео у својој, од јавности радо прихваћеној књизи објављеној под насловом Српски мит о Јасеновцу: скривање истине о београдским концлогорима. Тиме је академик коначно рекао нешто што се у Хрватској деценијама чекало, а што је у свету и југослевенској јавности проузроковало „стварање лажних слика и негативних митова о Јасеновцу и усташама“. Тако су, по академику Јосипу Печарићу, злочини Срба над Србима у београдским логорима надмашили злочине Хрвата и муслимана над Србима у Јасеновцу.
Веома подударну тезу у БиХ лансирају и муслимани, хрватски савезници у ратовима у којима су ти злочини почињени, па и у покољима у Јасеновцу. И они оптужују Србе да манипулишу лажним бројкама када говоре о Јасеновцу. У образложењу за формирање Информативно-документационог центра у Сарајеву, установе која евидентира жртве последњег рата у БиХ, и коју издашно финансирају исламске и НАТО-државе, посебно влада Норвешке, истакнуто је и следеће:
Као опасан примјер употребе жртава поменућемо примјер пред сами почетак рата на просторима ех–Југославије, када је србијански режим у својим медијима поново снажно оживио сјећања на злочине из Другог свјетског рата у логору Јасеновац, али употребљавајући бројке које никада нису биле јасно и поуздано утврђене и темељене на именима жртава. Наиме, у својим пропагандним активностима они су користили цифру од 700.000 убијених Срба у том логору, што је оспорено од низа релевантних истраживача. И даље, они кажу: Мислимо да је крајњи тренутак када је могуће дефинитивно спријечити овакве појаве у босанском друштву.
Улога Хашког трибунала 

Њима су се на свој начин, по службеној дужности, придружили и неки хашки експерти, на пример амерички физичар, а потом социолог Ентони Обершал, или француски магистар славистике Ив Томић, који су за потребе тужилаштва, ауторитетом трибуналових експерта, али не и оригиналних и убедљивих чињеница или својих квалификација, наступали у процесима против већине оптужених српских руководилаца.

Тако се, преко својих експерата, и хашки Трибунал ангажовао да објасни шта се стварно догодило у том хрватском логору за време рата 1941–1945. Ив Томић своје ставове изоси у експерстком извештају Идеологија Велике Србије у 19. и 20. веку, а Ентони Обершал се кретао у границама бројки које су давале хрватска и муслиманска страна. По њему је у јасеновачком логору убијено између 80.000 и 10.0000 људи.

И у једном и у другом случају, и код Хрвата и код муслимана, прећуткује се и на разне начине заобилази скоро све што је саопштено и утврђено од стране бројних релевантих домаћих и међународних институција.
Не можемо занемарити ни чињеницу да се негирање обима јасеновачког злочина у доброј мери распламсао у време разбијања Југославије и ширења сепаратистичких покрета. То су, логично, пратили захтеви за самосталност Хрватске и Босне и Херцеговине. Тешко је прихватити мишљење да је случајно реч о југословенским републикама које су у време Другог светског рата заједно чиниле клерофашистичку квислиншку творевину Независну Државу Хрватску, без које не би било ни концетрационог логора Јасеновац ни српских страдања у том логору. Уосталом, мучилишта и остали објекти логора су се налазили на територијама те две бивше југословенске републике.

Оно што су у Хрватској и Босни и Херцеговини прећуткивали и данас прећуткују ми ћемо поменути само ради подсећања на чињеницу да је скоро у свим тим изворима навођен исти или веома приближан број страдалих логораша у Јасеновцу.
1) Међу првима се, и само зато га помињемо, дан уочи окончања Другог светског рата и пораза Немачке, а тиме и Независне Државе Хрватске, огласио Иван Потрч, који је у дневном листу Борба 8. маја 1945. објавио да је у Јасеновцу на зверски начин убијено 800.000 лица.
2) Међународна конференција за репарације у Паризу, актом од 13. децембра 1945, римским 3 наводи да је у Јасеновцу убијено 700.000 логораша.
3) Међународни војни суд у Нинбергу, приликом суђења највишим представницима нацистичке Немачке, наводи исту бројку.
4) Др Антун Милетић, у веома уверљивој и документованој студији Концетрациони логор Јасеновац, у три књиге обима 2.500 страница, са бројним доказима, најчешће помиње бројку између 600.000 и 700.00 лица.
5) Јаков Гело у студији Демографске промјене у Хрватској од 1780 до 1981. године, Глобус, Загреб, 1987, наводи да је у Јасеновцу убијено преко 700.000 затвореника.
6) Александар Ранковић је у савезној Скупштини 29. децембра 1951. изјавио да је у логору Јасеновац убијено преко 700.000 лица, а његов експозе је објавио и дневни лист Борба 30. децембра 1951.
7) Не треба заобићи ни општу енциклопедију Југословенског лексикографског завода из Загреба објављену 1958, где је у трећој књизи на странама 648–649. наведено да су усташки квислинзи у Јасеновцу смјестили концлогор.
А потом се каже: Кроз четири године (1941–1945) у логору су примјењиване сурове методе понижавања, терора и уништавања људи, жена и дјеце: од убијања заточеника мотикама, коцима, ножевима и револверима, изгладњивања до смрти (у „Звонари“), вјешања и спаљивања у т. зв. Пицилијевим пећима (названим по инг. Пицијију, заповједнику радне службе у логору) до масовних егзекуција на „Гранику“, гдје су усташе убијале жртве маљем и чекићем, парали им трбухе и бацали их у Саву. У том логору побијено је око 500–600 тисућа Срба, Хрвата и Јевреја.
Без скривених намера, морамо приметити да су у енциклопедији заборављени Цигани, или Роми, којих је, по неким изворима, убијено више него Јевреја или Хрвата. У поменутој енциклопедији, чији је творац Мирослав Крлежа, не помињу се ни Хрвати ни квислиншка клерофашистичка Независна Држава Хрватска, већ некакви недефинисани усташки квислинзи, као да постоје и неке друге усташе које, можда, нису ни квислинзи, ни Хрвати ни злочинци.
8) Комисија коју је чинило пет професора универзитета после мукотрпног рада 1961. и 1962. закључила је да је само у гробницама које су успели да прегледају и испитају покопано преко 700.000 лешева. За неке гробнице се тада још није знало (На пример, била је непозната гробница Лиман, са отприлике 12.000 тела, откривена тек 1973. године.).

Даљи рад ове комисије и истраживања су из непознатих разлога обустављени. У наведени број, напомиње се у истом извештају, нису унете жртве: а) које су спаљене у Пицилијевим пећима, б) жртве које су одмах по убиству бачене у Саву, в) жртве, односно тела која су скувана за сапун и за друге потребе (за ту сврху је коришћено 12 великих казана, запремине 2.200
l, а кости су превожене вагонетима и бацане у Саву, г) тела из гробница које је у међувремену плавила, раскопала и однела Сава. Наведену комисију сачињавали су: др Анте Погачник, Завод за судску медицину Љубљана; др Вида Бродар, професор Универзитета у Љубљани; др Анте Премрл, професор судске медицине на Загребачком свеучилишту; др Србољуб Живановић, антрополог, пензионисани професор Универзитета у Лондону; и др Здравко Марић, археолог, професор Универзитета у Сарајеву.
Квазиаргумнти оних који оспоравају број жртава

Основно и главно упориште оних који не признају да је у логору Јасеновац убијено око 600.000–700.000 српских, јеврејских и ромских цивила, као и извесан број хрватских антифашиста, јесте то што спискови јасеновачких жртава не постоје. Ко је могао и ко је требало да направи те спискове? Ако се данас због тога оспорава број страдалих, онда је то једна више него сурова иронија.

Они који су управљали логором и они који су убијали те људе нису ни питали ни марили за имена, узраст, пол или занимање. Њима спискови нису били потребни. Њима није било битно како се ко зове, већ пре свега којој нацији припада.

Србе су убијали без обзира на све остало.

Сулуде идеје о неопходности постојања спискова као битног доказа о обиму злочина у неком концетрационом логору никоме у свету никада нису падале на памет. Нико се није усудио ни да изусти тако нешто. То је изум хрваско-муслиманске коалиције, која је функционисала и у рату 1991–1995. приликом разбијања Југославије и у обновљеном походу против српског становништва у тим бившим југословенским републикама. 

Можемо само замислити како би се свет понашао да данас случајно Немачка, или нека друга држава немачки савезник из времена последњег светског рата, затражи од Руса, Пољака, Јевреја, Рома, па и Срба спискове као доказе за убиства извршена у логорима који су били у њеном поседу. И да, ако нема спискова, одбаци властиту одговорност за убиства извршена у тим логорима.  Милиони људи су убијени у бројним концетрационим логорима широм Европе. Ко је правио и од кога су тражени спискови за Аушвиц и десетине других концетрационих логора.

Особље управе и обезбеђења јасеновачког логора је било преоптерећено и преморено даноноћним ликвидацијама затвореника, који су непрестано довођени из разних крајева Независне Државе Хрватске.

Монструозно "такмичење"

Ко је могао натерати или приволети „усташке квислинге“, како их М. Крлежа ословљава, Перу Барицу, Шипку Зрнушића или Жила Фригановића да попишу имена људи које су поклали на Градини.
А они су се само такмичили и за опкладу, али без евиденције, клали приведене затворенике. Притом су обавили и посао због којег је и формиран логор. Неки њихов саборац, а вероватно и старешина, Јере Маричић, послао им је око 3000 православних Срба свих узраста и оба пола да се види ко је најбољи.
Колико је потребно минута да се закоље макар и полумртав исцрпљен човек. Победио је Перо Брзица са 1.350 закланих људи и добио зарађену опкладу. Жил Фригановић је заклао око 1.100 логораша и притом полудео.
Резултат Пере Барице се не помиње. Не помиње се ни време за колико сати су они то обавили.
Ово сведочанство су нам оставили Жарко Видовић из Сарајева и др Недо Зец, такође логораши.
Са тим догађајем се преплиће и прича о старом Вукашину из херцеговачког села Клепци у општини Чапљина, српском новомученику за веру кога је после рата Православна Црква канонизовала.
И у том случају може, логиком коју нам нуде из Загреба и Сарајева, да се на српске жртве пренесе кривица и одговорност што усташе нису пописале имена тада на Градини приведених и убијених затвореника.
А то на Градини је само једна од више стотина стравичних епизода које се помињу у сведочењима малог броја људи који су преживели јасеновачко мучилиште.
Срби су, као што се види, понајвише криви што тадашње убице својим данашњим потомцима нису оставили спискове побијених. После рата пронађени посмртни остаци 700.000 у јамама покопаних тела, али без спискова, видимо, потомцима не значе ништа. Оспоравање чињеница трајна је карактеристика свих убица, па и ових са наших простора. С тим смо се поново суочили и у овом последњем нашем грађанском, локалном рату 1992–1995.

За убице и њихове потомке није само Јасеновац споран. Споран је број српских жртава и у осталим логорима.
На жалост, у недавно минулом веку нису само БиХ и Хрватска, већ и многе европске државе имале концетрационе логоре у којима су убијани Срби. Нећемо их наводити. Протежу се од југа до далеког севера. Срби и Србија су чиста образа. Без концетрационих логора у којима су убијани припадници других народа само зато што су поданици друге вере или друге нације.
Небројене српске жртве

У бившој Југославији остао је споран и број Срба бачених у многе јаме и вртаче. Споран је чак и број српских жртава у оба минула светска рата. Ни после Првог ни после Другог светског рата није направљен списак побијених Срба у Хрватској и Босни и Херцеговини. Све због мира у кући која се звала Југославија.

И поред свих тих спорних случајева постоји нешто, бар кад је реч о БиХ, што не може бити спорно. То су пописи становништва Босне и Херцеговине извршени 1910. и 1991. Пописи извршени на почетку и при крају двадесетог века. По аустроугарском попису 1910. православних је у БиХ било 826.000, а муслимана 612.000. Није спорно да је православних 214.000 више него муслимана. Међутим, по попису 1991. у БиХ је било 1,905.000 Муслимана, а 1.370.000 Срба.

Сада је муслимана више од православних. За осам деценија у два светска рата муслимани су не само надокнадили мањак из 1910, већ су своју бројност умножили за нових 535.000 становника. Та разлика није остварена повећаним наталитетом, већ истребљивањем и изгоном српског становништва у поменутим ратовима. Прилика је да подсетимо да је за само осам деценија двадесетог века, у раздобљу од аустроугарског пописа становништва 1910. до последњег пописа извршеног у Југославији, 1991, у Босни и Херцеговини број становника српске националности у статистичком дефициту за 1.389.720 особа.

У исказаној разлици налазе се српки људски губици у оба светска рата, свих логора, јама и вртача у тим ратовима. И сигурно је да би, да је у концетрационом логору Јасеновац није убијено више стотина хиљада лица српске националности, исказани дефицит био бар преполовљен. Ако неко у овој бившој југословенској републици, сада самосталној држави, жели да говори о геноциду, а то је у последње време веома популарно, не постоји бољи доказ над ким је у БиХ извршен геноцид, али и то ко је у том геноциду највише профитирао. 

Свакако да они који су одговорни за толика српска страдања, па и страдања у Јасеновцу, упорно покушавају умањити властиту одговорност, али и одговорност својих очева и предака.

Можда им је дошло до свести да је Турска данас, скоро сто година после погрома Јермена, од светске јавности прозвана за тај геноцидан злочин. Што то у догледној будућности не би снашло и одговорне за злочине геноцида над Србима у Босни и Херцеговини?